Svi
smo nekad imali zavičaj.
Ali,
ne bih o tome. Moj zavičaj je već dugo ovaj grad. To je grad od koga sam dobio
sve i koji mi je to uzeo.
Ali,
novi zavičaju – nisi me slomio. Nikad ti i ja nećemo biti isti.
U
pola sedam uveče kratko zvone zvona na Sabornoj crkvi.
Zvone
svako veče, pouzdano.
Ponekad,
uđem. U stvari, uđem u crkvu kad god sam u blizini.
Ne
znam šta me muči. Kad bih to znao da li bih ulazio u hram više ili manje?
Nedavno
sam na te-veu gledao emisiju o kriminalnim prodavcima zaštićenih divljih vrsta:
zmija, lavova i medveda. Reporter se krišom uvukao u njihov zabranjeni rezervat
i snimio mnogo praznih kaveza.
U
jednom je bila kornjača.
To
je bilo sve.
Kornjača
je jedva micala.
Pobrala
je sve moje simpatije.
Odskora
držim mobilni na vibro.
Danas
sam bio na Dunavu. Ulaz u mali gat je presušio.
Uska
voda u proleće nije najbolji znak.
Ali,
ne učestvujem više ni u tome.
Nekad
sam imao čamac, pramac, psa na njemu, kućicu u šumi i iluziju da je to dovoljno
za raj.
Za
mirno spavanje do kraja.
U
mojoj zapadnoj sobi – zapadnoj jer u njoj sunce zri do mraka – osećam se kao da
su nečije oči sve vreme na mom prozoru.
Sve
je, shvatam sada, dockan, pitanje identiteta.
Stanište
je identitet.
Stan,
žena sa kojom se čovek porečka i zatim ode na dunavski kej. Tamo vidi čoveka
koji skida svoje odelo i ulazi u Dunav da se osveži. Ništa posebno, ali za
čoveka koji se gadno podžapao sa ženom taj ulazak un reku nepoznatog deluje kao
izazov slobode. On, takođe, skida odeću, uredno je slaže pored odeće nepoznatog
i uskače u hladni Dunav puštajući da ga njegova jaka voda nosi. Usput razgleda
tvrđavu na drugoj strani. Kad posle izvesnog vremena skrene pogledom na kej,
primećuje da nepoznati kupač uzima
njegovu odeću, majicu, pantalone u kojima mu je novac i dokumenti. Viče,
mlatara rukama, pliva uzvodno, ali neznanac je uzeo njegov identitet.
Nije
važno šta je posle bilo u ovoj divnoj priči, koju sam pozajmio od Tišme.
Važno
je da je Pisac posle izlaska iz vode uzeo identitet neznanca koji se,
najverovatnije, udavio, jer, videlo se, beše loš plivač.
Bilo
je za očekivanje da se vrati kući, ispriča ženi šta je bilo, možda se izvini,
zatraži oprost, ugladi stvar do večeri i kreveta.
Međutim,
on, neočekivano, krene van grada nameran da nestane zauvek.
Čovekov
život i njegova sudbina su, sve češće mi se javlja ta misao, poput opruge nekog
živog mehanizma. Kad se napregne sledi odvrtanje bez kontrole.
Ali,
ko kontroliše ovaj svet?
Sve
je više dokaza da je zrelost u njemu izgubljena nepovratno.
I,
šta je zrelost.
Moj
otac je bio stariji od moje majke trinaest godina.
Govorim
to svom poznaniku, svetski poznatom po naučnom radu o primeni mehaničkih zakona
u medicini.
To
je, kaže mi, stara stvar. Srce kuca van tela. Srce je kocka leda na
poslužavniku. Tok svesti koji se topi.
Obale
su veštački uzdignute.
Kanalizacija
zviždi iz rupa za atmosferske padavine.
Prostori
za život nam se stalno sužavaju.
Voleo
bih da još jednom dotaknem dno koje moja slepa duša sad još jedino oseća.
Dno.
Dodir.
Dance.
Ispod
mosta fotografije krhotine mostova. Dana kada su se oglasile sirene.
Bilbordi
smrti nas još ne napuštaju, a tako bih voleo da nemam više mesta za skrivanje.
Tu kuću, tu baštu sa malim, prolaznim cvećem.
Нема коментара:
Постави коментар