четвртак, 24. март 2022.

MILAN TODOROV: TAČKA OSLONCA U KOJOJ SI TI

 




Svi smo nekad imali zavičaj.

Ali, ne bih o tome. Moj zavičaj je već dugo ovaj grad. To je grad od koga sam dobio sve i koji mi je to uzeo.

Ali, novi zavičaju – nisi me slomio. Nikad ti i ja nećemo biti isti.

U pola sedam uveče kratko zvone zvona na Sabornoj crkvi.

Zvone svako veče, pouzdano.

Ponekad, uđem. U stvari, uđem u crkvu kad god sam u blizini.

Ne znam šta me muči. Kad bih to znao da li bih ulazio u hram više ili manje?

Nedavno sam na te-veu gledao emisiju o kriminalnim prodavcima zaštićenih divljih vrsta: zmija, lavova i medveda. Reporter se krišom uvukao u njihov zabranjeni rezervat i snimio mnogo praznih kaveza.

U jednom je bila kornjača.

To je bilo sve.

Kornjača je jedva micala.

Pobrala je sve moje simpatije.

Odskora držim mobilni na vibro.

Danas sam bio na Dunavu. Ulaz u mali gat je presušio.

Uska voda u proleće nije najbolji znak.

Ali, ne učestvujem više ni u tome.

Nekad sam imao čamac, pramac, psa na njemu, kućicu u šumi i iluziju da je to dovoljno za raj.

Za mirno spavanje do kraja.

U mojoj zapadnoj sobi – zapadnoj jer u njoj sunce zri do mraka – osećam se kao da su nečije oči sve vreme na mom prozoru.

Sve je, shvatam sada, dockan, pitanje identiteta.

Stanište je identitet.

Stan, žena sa kojom se čovek porečka i zatim ode na dunavski kej. Tamo vidi čoveka koji skida svoje odelo i ulazi u Dunav da se osveži. Ništa posebno, ali za čoveka koji se gadno podžapao sa ženom taj ulazak un reku nepoznatog deluje kao izazov slobode. On, takođe, skida odeću, uredno je slaže pored odeće nepoznatog i uskače u hladni Dunav puštajući da ga njegova jaka voda nosi. Usput razgleda tvrđavu na drugoj strani. Kad posle izvesnog vremena skrene pogledom na kej, primećuje da  nepoznati kupač uzima njegovu odeću, majicu, pantalone u kojima mu je novac i dokumenti. Viče, mlatara rukama, pliva uzvodno, ali neznanac je uzeo njegov identitet.

Nije važno šta je posle bilo u ovoj divnoj priči, koju sam pozajmio od Tišme.

Važno je da je Pisac posle izlaska iz vode uzeo identitet neznanca koji se, najverovatnije, udavio, jer, videlo se, beše loš plivač.

Bilo je za očekivanje da se vrati kući, ispriča ženi šta je bilo, možda se izvini, zatraži oprost, ugladi stvar do večeri i kreveta.

Međutim, on, neočekivano, krene van grada nameran da nestane zauvek.

Čovekov život i njegova sudbina su, sve češće mi se javlja ta misao, poput opruge nekog živog mehanizma. Kad se napregne sledi odvrtanje bez kontrole.

Ali, ko kontroliše ovaj svet?

Sve je više dokaza da je zrelost u njemu izgubljena nepovratno.

I, šta je zrelost.

Moj otac je bio stariji od moje majke trinaest godina.

Govorim to svom poznaniku, svetski poznatom po naučnom radu o primeni mehaničkih zakona u medicini.

To je, kaže mi, stara stvar. Srce kuca van tela. Srce je kocka leda na poslužavniku. Tok svesti koji se topi.

Obale su veštački uzdignute.

Kanalizacija zviždi iz rupa za atmosferske padavine.

Prostori za život nam se stalno sužavaju.

Voleo bih da još jednom dotaknem dno koje moja slepa duša sad još jedino oseća.

Dno.

Dodir.

Dance.

Ispod mosta fotografije krhotine mostova. Dana kada su se oglasile sirene.

Bilbordi smrti nas još ne napuštaju, a tako bih voleo da nemam više mesta za skrivanje. Tu kuću, tu baštu sa malim, prolaznim cvećem.

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар