MILAN TODOROV: DEVOJKA IZ ZARE

 

 

Moja majka je devojka iz Zare.

Imala je devetnaest godina kada je prvi put letela avionom. Bilo je to 1945 godine u jednom tek oslobođenom mađarskom gradu. Pilot, mladi ruski vojnik bio je pijan i izvodio je takve lupinge da je majka povraćala sve vreme dok su leteli između oblaka. I jedino su jo u sećanju ostali ti veliki beli oblaci koji su, začudo, mirno plovili nebom.

Međutim, kako je pričala, brzo je ponovo stekla samopouzdanje i kad su sleteli u nameri da blago opomene pijanog Rusa udarila ga je svojom malom šakom po glavi i oborila mu šapku sa crvenom zvezdom. Rus se izbezumio i pojurio je u pokušaju da je ubije. Vikao je „Srušila si mi Staljina“.

Čemu ova priča?

Zašto sam je se sada setio?

Siguran sam da nema mnogo veze sa ratom Rusije protiv Ukrajine. Možda samo malo. Poput potrebe za bekstvom iz sada. Nešto kao kad dete grize prašinu.

To strasno vreme mladosti u kome je postojao zlatan princip razumevanja sveta uvek i samo na osnovu ličnog pristupa.

Uvek sam mislio da zaustavljanje Dunava i kazaljki starih na varadinskoj tvrđavi, tamo gde je Julije Stjepan brojao brodove sa barutom pre nego što će ih mladi Skojevci (Živim u ulici koja nosi ime po jednom od tih nesrećnih mladića) dići u vazduh a Julije se po treći put, ovaj put uspešno, obesiti -  nije najbolja ideja.

Kad bi se mogli negovati sati kojih će biti? To bi bilo nešto.

Mene ne zanima vreme prolaznosti, jer ono govori da nas je prošla snaga i da smo ostavljeni od ljubavi koje nas još vole, ali na neki nov način koji je večan jer se večno obnavlja.

Mi to sada opraštamo jedno drugom, jer da bi se pamtilo potrebno je oprostiti a ne zaboraviti, zar ne?

Onda te podnevne osunčane šetnje pored Dunava, sa varadinske strane… Tu manje vonja ta glatka, staklena, nova fabrika za prečišćavanje ostataka iz kanalizacionih utroba grada.

Vetar je još snažan.

Osim toga, prošle noći se neka devojka zbog ljubavnih jada bacila sa mosta, baš tu, ne daleko.

Nijedno vreme provedeno pored reke nije isto, iako se sve vraća.

Opet isti rat, isto bombardovanje radijskih i televizijskih tornjeva moje mladosti.

Sećam se rušenja tog mosta pored koga sad nosim samo svoje strepnje. Dogodilo se na Dan šale. Bilo je nešto posle pet sati ujutro kada sam sišao niz betoniranu obalu da dodirnem talas koji je upravo bezbrižno preskočio metalni deo njegove konstrukcije.

Istog trenutka do mene je dojurio dežurni oficir iz obližnje vojne bolnice i zaurlao da odmah napustio mesto na kome sam, jer bi me – vidi sad – mogli uočiti neprijateljski avioni i bombardovati bolnicu u kome je moja pomenuta majka svojevremeno operisala žičnu kesicu.

Tada sam prvi put pomislio da je sve lični pristup.

Strah od letenja.

I kako su blizu smrt i večno.

Ali, manimo se toga. Grad je pre svega telo koje se pomera sa ipak još škiljavim žutim svetlima i kamenim pločama ispod nogu.

Mlade osobe koje te temeljito osmotre i nestanu uz zagonetan osmeh.

Liče na pozivnice na kojima neuljudno piše da je svečano odelo obavezno.

Kako se zvala ona riba koja je napisala Strah od letenja a posle umrla od raka?

Mlada devojka u Zari ogleda se u staklu. Okreće se svesna svoje mlade prednosti nad svima.

Napolju, još ugriza ona podmukla novosadska zima, ono kad nije hladno ali se ježiš od nečeg što traje.

A ipak kažeš sebi daj bože da traje.

Jer ništa, nema te, ćutiš, počni prvi – sve to, kao najbolje sklonište kada ti teret okruženja postane pretežak.

Zima je, ljubavi. Biće rata.

Upali svetlo. Hoću sve da gledam.