MILAN TODOROV: ČAMAC OD VODE

 

 

 

Postoje stvari koje ne postoje. Ne znam ko je to rekao, ali se sasvim slažem.

Svako veče prolazim kolima pored čamca ispod varadinske tvrđave. Čamac je,u stvari, mala barka od, procenjujem, oko šest metara. Godinama već stoji na istom mestu, samo što je od nekog vremena obojen u belo i oivičen malim svetlima.

Već nekoliko puta sam pokušao da ga snimim. Uvek je to bilo iz automobila u pokretu i nije  mi uspelo. Pre neko veče sam usporio i, takođe, snimio čamac. Na slici je bio crni kvadrat. Crn kao telefon, što je govorio Mika Antić. Pesnik koga su pojele novine zvane Dnevnik.

Večeras sam opet pokušao da snimim čamac bez reke, ali mi ni ovaj put fotografija nije uspela.

Čamac je tu, reka je tu, ali nema one veze koja je neophodna da prostruji strast življenja.

Uostalom, čovek se posle toliko neuspeha zapita kakav je čamac. Šta je čamac?

Da li je to, možda, čun koji prevozi žive u neživo?

Najbolju definiciju čamca dao je hrvatski pisac, da li je to bio Pavao Pavičić, ispisavši metaforu Čamac od vode.

Na trgu, prelomljena u struku figura stolara Dimčeta iz radija.

Priče o živima i priče o mrtvima.

Njegov brat Stevan, najkulturniji portir.

Imali su kuću sa tri lokala u centru Prilepa. Sve im četrdeset osme konfiskovao Tito. Ovih godina mu vratili.

Šta će mi sad, kaže, imam skoro devedeset godina.

Glupo je da mu kažem Veslaj, ne staj.

Od sedam njih operisanih pre petnaest godiba u Kamenici samo su on i još jedan ostali živi. Ali, taj drugi nosi kesu.

Svake srede odlazi na brdo na kome se od skora nalazi radio. Ode u klub, naruči kafu, mineralnu vodu i parče proje. Sve to staje manje od sto dinara,

Zove i mene.

Ostajem nem.

Mislim na čamac na obali.

Nigde nećeš stići ni sa mnom, ni bez mene.

Prošle su noći punog Meseca i sada se noći otkrivaju kao mali uduvani rovovi.

Četiri stotine kilometara odavde se puca.

Nekad nismo zaključavali vrata a sada kad pružim ruku dodirnem zid.

Vreme je iznošenja cveća u baštu.

Postojala je jedna bakica u Petrovaradinu koja je govorila da najviše voli svoju kuću i svoje cveće.

Čista posteljina, neoznojana pidžama.

Da li je to dovoljno da nemam drugih želja?

Ipak radije spavam go, dok pod prozorom drhti šeboj, beli luk, rukola, majčina dušica, lavanda… Budući svet rve se sa starim.

Da li sam stari svet?

Svaki rat je nepravedan.

Amerika bi mogla da ga prekine u roku od dvadeset četiri časa. Da hoće. Umesto toga sirotoj ukrajinskoj braći šalje naoružanje.

Ja nikad nisam umro u nekoj dalekoj, lepoj stranoj zemlji.

Bio sam danas na tvrđavi. Tražio sam novog podstanara, ali nije ga bilo na radnom mestu u javnom toaletu.

Pored čuvenog pogrešnog sata na terasi nalazi se panoramski teleskop. Pogledao sam kroz njega.

Sve je bilo isto.

Na ogradi zaključano na stotine mesinganih lokota sa imenima večnih ljubavnika.

Biram za noćas jedan na kome piše Voja i Ana a zatim novom bojom Voja i Staša.

Ušao sam u tvrđavu i video, kako je moj otac svojevremeno govorio, kako se prošla doba pretvaraju u praznu svakodnevicu iznad koje će i noćas leteti krila nekog šišmiša iz osamnaestog veka.

Spuštam se niz bedeme i u tunelu hoću da puknem.

Voleo bih da mogu da stisnem usta oko bradavice koja ne mari za politiku.