MILAN TODOROV: POTPUNO SAMA

 

Grad se kreće. Ovaj grad se, neočekivano, kreće. Kao da traži izlaz koji ljudi koji žive u njemu ne vide.

U pešačkoj zoni, nedaleko od nezgrapnog spomenika Mihajlu Pupinu čije ime nosi bulevar, čekam u redu za svoju porciju čuvenog Indeksa. Lokal za prodaju brze hrane je stisnut između dve kladionice. Dva polja između kojih luta metak nade ili poraza.

Nisam siguran da li je to onaj indeks sendvič koji sam jeo kao mlad i oko čijeg imena se još spore dva ili tri lokala u gradu.

„Mirjana Index“.

Crna devojka, potpuno sama, neprestano se smeši. Deluje da je srdačna sa svima, iako ne ukršta pogled ni sa kim u redu. Ima u licu nešto od bolećivih žena u romanima Hanifa Kurejšija, onih crnih, očigledno namerno suzdržanih ženskih osoba koje prečesto otvaraju i zatvaraju oči i time govore više od svega o drevnosti žudnje. Pleme poštovalaca sendviča Index Mirjana Prva se zaljuljalo u nečemu što bi se moglo nazvati prezir prema novoj raskalašnosti i tihog, samopatničkog odavanja poštovanja njenom gestu od reda prosečnih.

Kad joj šalterski momak pruži veliku kiflu punjenu šunkom, kačkavaljem i šampinjonima ona mu umesto četiri stotine dinara ostavlja novčanicu od pet stotina.

Odlazi brzim vijugavim korakom a da niko od prisutnih ne uspeva da odgonetne tajnu njenog osmeha. Žig nečega, ali čega?

Mogao sam sada da mislim kako količina dobrote koju čovek ima u sebi nije dovoljna. Potrebno je da sa tom dobrotom izađe u svet i da se ogoli.

Međutim, sa Pesnikom to nije bilo jednostavno.

Kad bi prema njemu, naočitom čoveku, neka ženska osoba pokazala ljubaznost on bi bežao od nje kao od đavola.

Poklonio mi je dva svoja maglovita akvarela. Na njima su bile jedrilice razbacane u darmaru nežnih kolorita. Oblačinski plave ili blago zarumenjene brodice plovile su ka svitanju Sunca, zasada još u velikoj daljini.

Svaki ovaj akvarel, rekao mi je tada, vredi milion dolara. Ukoliko dođeš u nekakvu strahotnu krizu – gledao me je kao krivac a ne kao onaj koji poklanja, jer sam takve njegove tirade jedva snosio -  prodaj jedan. Ali, samo jedan akvarel za milion dolara. Ne manje. Onaj drugi čuvaj za uspomenu.

Suvišno je govoriti da još, tamo negde, u dnu ormara ispod brežuljka knjiga kojima se nikad neću vratiti, čuvam oba akvarela.

Ponekad ih izvadim, otresem prašinu sa njih i divim im se. Zaista su veličanstveni. Na njima ništa nije sasvim uobličeno. Sve je u nekakvom vetru. Plave debele pučine mora. Zatim talasi koji su kratki i oštri. Svojevremeno sam položio sa upravitelja čamaca i malih brodica. Imam još potvrdu o tome. Ukoliko uopšte važi. Dakle, znam veoma dobro da su ti kratki a oštri talasi najveća opasnost po brod.

Siguran sam da je i on to znao dok ih je iscrtavao početnički olovkom lomeći joj svaki čas grafitno srce.

Međutim, mene je iskreno čudilo nešto drugo. On, koji je napisao toliko sjajnih radio i pozorišnih drama, te nekoliko izvrsnih romana, već na tim slikama nije uspevao da motiv drži na okupu. Premda je to bilo deset, možda i više godina pre njegove smrti, sve se rasipalo. Već tada je sve ličilo na salto mortale. Njegove priče, jer romane više nije pisao, nisam mogao da čitam.

Bio sam uveren da je greška do mene.

I moj život se, a da to nisam odmah primetio, lagano počeo mrviti u zasebne komade. Muškarci nisu tako snažni kako se čini. Mit o tome je korodirao. Gvozdeni penisi i te potrošne stvari. Sile koje pokreću svetove su suptilnije.

Da li se tako piše najbolja priča?

Zar nismo srećni bez bola?

Šta da radimo sa tolikim bolom koji je svuda oko nas. Bombardovanja, ubijanja, ranjavanja, bežanija, Evropa bez boga i bez krsta.

Ja ne mislim da ljudi koji ginu tamo negde – ginu kako bismo živeli bez bola, naravno. Ali, neću ni da živim sa bolom.

Prijateljstvo je prijateljstvo, ali bol je bol.

Mrzim i narodne pesme, jer su pune uglavnom lažnog bola.

Najviše volim dobre dane, kada mogu o bolu da kažem ono neprevodivo Englezima:

„Boli me kurac“.

Bol je nepredvidljiv. Seli se iz jedne močvare našeg tela u drugu.

Šetam pred proleće kao da očekujem da će se dogoditi, konačno, jednom u istoriji ljudskog roda, da se godišnje doba oblikuje prema čoveku a ne obratno.

I onda me uveče bole stopala. Ne oba. Ponekad levo, ponekad desno. Kao da ne znaju kuda će.

U mom krevetu postoji jedno prazno mesto, mesto gde mogu da smestim sve svoje bolove ili, kako bi to Pesnik rekao, boli.

Izvesno vreme držim krajeve svojih nogu na tom mestu.

Noge se privikavaju na sreću.

U stvari, pretvaraju se da miruju.

Kao što se ponekad pred muškarcima žene sa dobrim nogama pretvaraju da ne vide njihove poglede da bi docnije, ne znajući ni same kako i zašto, postale živahnije i veselije.

Hoću da kažem da je za sreću (čitaj, bol) potrebno verovanje u neočekivane ljude. I vera u opstanak ovog sveta. Ali, može biti da je to ista priča. Mahanje na peronu.