MILAN TODOROV: JABUKA

 

Mala rumena prodavačica jabuka sa jakim mađarskim naglaskom  ne prekida započetu priču o kugi.

„Juče se testirala i negativan. A prekjuče pozitivna. Šta je to sad odjednom?“

Kupujem tri kilograma sjajnih horgoških jonotanki za hemingvejsku pitu sa jabukama.

Mali Nik se vratio sa proslave dana nezavisnosti na koji je išao sa komšijama u zaprežnim kolima. Usput su videli na smrt pijane Indijance kako sa izobličenim licima leže u prašini. Deset Indijanaca.

Njegov otac je, za to vreme pripremio ručak i malo šetao oko farme. U proseku šume, u blizini indijanskog logora, video je mladu Indijanku u koju je bio zaljubljen njegov sin kako se “preganja“ sa nekim „crvenim momkom“ u podne, po najjačem suncu.

Kad sin stigne kući otac mu kaže da ga u frižideru čeka hladna pečena piletina i pita s jabukama. A zatim mu ispriča ono što je video u šumi.

Njegove reči padaju dečaku kao pljosnati udarci u njegov prvi životni entuzijazam.

Pita s jabukama je ostala za neki drugi dan.

Osećao sam se loše. Kašljao sam sve jače i počinjao da šmrcam.

Izmerio sam temperaturu. 36,4. Koliko je to farenhajta?

Glupo pitanje.

Naredna dva dana ništa se nije promenilo. Počinjao sam da mislim na reči one doktorke iz onkološke bolnice, koja se iznenada praćaknula u politici: „Dokažite da je neko umro od korone?“

Nikad nisam mislio da ću se izvući. Samo sam pokušavao da vreme sigurnosti, sad vidim lažne, učinim elastičnijim. Ne da produžim vreme. Čovek koji je izmislio bolest je ribar koji plete mrežu svoju i čeka nas da se uhvatimo u nju.

Ubeđen sam da svaku bolest, ako je ovo uopšte bolest, valja razvlačiti kao neprijatelja na frontu.

Oljuštio sam jednu jabuku i počeo da je jedem. Nije mi prijala. Ne mogu da kažem da nije imala ukus kao sve divne jonotanke koje sam jeo svakog leta. Ne znam.

Pijani Indijanci su bili smešni? Ne, rekao je dečak koji će posle otići u svoju sobu i plakati. Povraćali su i molili boga da ne umru.

Zašto su devojke na suncu drugačije? Na Štrandu, recimo.

Devojka koja prodaje jabuke na mojoj pijaci je srećna. Pretpostavio sam da je razlog  njene sreće to što ne zna sa sigurnošću da li je bolesna.

Učinilo mi se da mi prsti sijaju. Zatim da mi sijaju uši dok sam se ogledao kao bolesni majmun u zrcalu i tepao sebi: „Hvala bogu što ja nisam bolestan“.

Kako je to spavati u malom uskom grobu ispod lažnog kamena?

Da li i tada u grudima nešto kipi?

Kako bi bilo dobro da nemamo srce! Zar ne Nik?Sledećeg jutra pojeo sam još jednu jabuku greha. Pregledao sam sve storije osoba koje mi se sviđaju. Pomislio sam kako fotografije deluju kao proročanstva.

Šta će biti s nama?