MILAN TODOROV: VEŽBE

 

 

 

Prvo sam mislio da će taj brzi voz novom prugom da stigne u 8,05. Tako je bar stajalo u rasporedu odlazaka i dolazaka.

Za mene to, razume se, nema nikakav politički značaj. Jednostavno, od kako znam za sebe, volim vozove. Posle tri veka, dobro tri godine čekanja, zaželeo sam se zvuka voza koji prolazi dolinom.

U osam sati ujutro izašao sam na terasu da, pošto su nam vizuru zaklonile nove višesptranice, čujem kloparanje iz pravca reke.

Međutim, ništa se nije dogodilo. U jutarnjem programu televizije koji uporno vodi ona crna džepna Venera, saznao sam da je prvog dana puštanja pruge u saobraćaj red vožnje izmenjen prema rasporedu vremena VIP putnika.

Voz će, izračunao sam oko 11 časova i 50 minuta biti u mom pogledu između dveju novih zgrada.

Nisam osećao nikakvu napetost. Život je kad ti se u plan neko sa strane umeša. Naročito, ako ti ga nešto oblikuje a ti nemaš nikakav plan.

Zaista, nisam imao nikakv plan tog a ni ostalih dana. Stariji čovek mi je jednom pokazao plastičnu vaginu koju je našao na nekoj deponiji. Nosi je od tada svuda sa sobom, ali kaže ne očekuje ništa.

Imao sam utisak da se celina mog života oblikuje i bez mene.

Ne sećam se kad sam to shvatio.

Bilo je to nešto kao sudbina ili usud u koji ne verujem. Verujem samo u to da nema zaborava. Ništa ne sme da se zaboravi.

Svuda oko nas je vreme.

1959 železnička stanica Kikinda. Moj otac, sveži logoraš, nosi me na ramenima kroz tesnac svetine došle da vidi Tita u povratku iz prve posete Rumuniji posle informbirovske gvozdene zavese.

Kakav je njegov interes? Nije voleo komunizam. Tita je smatrao malim liderom. Nikad nije hteo da se učlani u Savez komunista.

Nikad nisam uspeo da odgonetnem šta ćemo mi tu.

On, debeo, oznojen, zadihan i ja preplašen na njegovim ramenima.

Možda potreba da ne bude ponovo odbačen.

Posle dolaska iz logora osećao je da, mimo svoje krivice, nije bio dobro primljen u novoj, pobedničkoj državi. Uostalom, kao i svi logoraši.

Možda je četiri godine zarobljeništva u Šćećinu učinilo od njega čoveka koji se boji strasti i ona mu se, kako to iznenada biva, pojavila sa dolaskom ovog voza i nekada mrskog mu Maršala.

Ko će sad to znati.

Voz kasni bezmalo četiri sata.

Tumaram okolo. Menjam televizijske kanale. Sve je već viđeno. Izlizao mi se daljinski od gluposti.

Nadomak sam prozora.

Delovi i komadići grada.

Ima mnogo oštrih rezova.

Krovovi, kranovi, zemlja još bez trave izaziva sažaljenje.

Kako bi bilo dobro otići. Vozovi tome i služe. Otići bez unapred određenog cilja putovanja.

Toliko je mrtvih prijatelja u poslednje vreme.

Otići.

Otići tamo gde nema jadikovki i buke ni o ko šta.

Ne poneti sa sobom ni jednu sliku. Uspomene nisu fotografija. Bog postoji.

U podne jedem jabuku.

Na televiziji direktan prenos putovanja novim vozom na novoj pruzi.

Upravo su naspram železničke stanice Petrovaradin i voz se oglašava sirenom koja  podseća na jelene u sezoni parenja.

Sve se ponavlja. Strašna je ta moć ponavljanja. Mladi sveštenici koji drže liturgiju večeras u novosadskom sabornom hramu znaju moć ponavljanja i mirnim, gotovo  šamanskim glasovima govore:
„I izbavi nas od zloga“.

Nekad smo, tamo daleko, u staroj leksici govorili i, takođe, ponavljali:

„I izbavi nas od lukavoga“.

Izlazim iz jakih mirisa tamjana. Pred vratima kleči momak koji za Glovo biciklom raznosi hranu iz restorana.

Koja je razlika između zlog i lukavog u ovim predvorjima večnosti?

Misli o spasenju duše tuku se i večeras sa mislima o grehu.

Izbavi nas, Gospode, od naših želja i nadanja.

Ne daj nam Gospode taj hleb danas.

I ti si, pomalo kriv Gospode moj. A možda nisi ti, nego tvoji tumači. Uvek pogrešno prevode reč večnost.

Doterane devojke izlaze same u grad. One vuku svoje želje i nadanja kroz grad. Vuku ih polako. Potrebno je da sačuvaju ravnotežu između svoje čulnosti i građanske poslušnosti. Ipak, da nije njih i njihove hodočasničke misije u nedeljno predvečerje postojalo bi mnogo više dokaza o padu naše vrste.

Naše vrste o kojoj se sada iznalaze dokazi da je ostavila svoje tragove, na ostrvima iza Engleske, stare 80 miliona godina.

Nikad nisam bio dobar sa matematikom. Za mene su milioni isto što i hiljade.

Da li su ti ljudi znali više od nas o krugu: nada, ponavljanje, zlo i spasenje?

Ne znam. Znam samo da prisustvujemo trijumfu seksualnosti, Keglovim vežbama kojim žene mogu da učine svoje „karlične zdjelice elastičnijim i toplijim za muškarčevo sjeme“.

Uzdrhtalost pred ženskim bićem kao neuverljiva, možda slučajna, nedeljna, šapatom usrdna molba da budeš sačuvan a da nisi načisto od čega.