Kao
da sam danima jahao kroz pustinju. Usta puna prašine. Grad bez kiše je grad bez
života. Radio se odselio. Studio M u mraku evropskih seoba koje, naravno, nisu
ni dotakle seobu građana Ukrajine. U pozorištima gradskim dve premijere
godišnje, umesto jedne nedeljno. Da se
razigramo.
Zatim
te krupne žene sa jakim nogama koje gaze ulicama kao da ih osvajaju 1945.
Na
kapijama fudbalskog stadiona golobradi mladići koji govore da nisu nikad ovo
ili ono, brate. Giros u fišeku je sa isuviše malo mesa.
Imam
utisak da je sve potrošeno. Star sam iako je moje kretanje kroz vreme još
neodređeno. Uostalom, sad je lako napraviti kompilaciju sebe. CD rezači su tu,
spremni. Ali, čemu?. Kako će taj drugi ja da izrazi ljubav, strah od zaborava i
razlikuje požudu od naklonosti.
Svi
igrači su već zauzeli mesto.
Tu
su prijatelji, pratioci, nepoznati simpatizeri.
Akrobate
neuhvatljivih ljubavi.
Da
li pate?
Nekad
je pisanje ljubavnih pesama trajalo po nekoliko godina.
Santa
Marija.
Odlična
kompilacija Erosa i hrišćanskog temeljca. Nosila je u dubinama taj večni
nesporazum između uzavrele slasti i straha od smrti.
Ali,
kad sam se ja rodio to je bio početak mog i kraj sveta pre mog.
Radio
Temišvar je emitovao zurle i Staljinove pretnje, koje se nas nisu ticale jer
smo imali žito na tavanu.
1989.
kao novinar bio sam na onom krvavom trgu ispred centralne temišvarske crkve.
Zapazio sam jednog mršavog psa koji se šunjao okolo. Puno krvi. Ništa se nije
znalo. Niko nije prolazio trgom. Kao da niko na njemu nije prolio krv drugog
čoveka.
Pričam
to ženi koja u nekoj turističkoj turi obilazi Srbiju. Kaže da razume. Njen muž
je tada bio policajac.
Kažem
joj da je tada bio haos. Pijani vojnici na strmim okukama na Karpatu, graničari
koji te puštaju da satima čekaš na praznoj rampi.
I
tu je bio neki pas. Veliki beli kudravi ovčar. Samo što je ovaj spavao.
Sve
je, uostalom, bilo potpuno amoralno.
Žena
turistkinja kaže da bi volela da budemo prijatelji na Fejsu.
Zašto
da ne?
Da,
zašto da ne, premda širenjem virtuelnog sveta smanjujem sopstveni.
Od
svog sveta očekujem da će me naučiti kako da prezimim ove smene primitivizma u
gradu i svetu. Pontifaks.
Njegove
nedeljne omilije ili kako se već zovu te lepe i mudre poruke pape Franciska
koje sam prestao da pratim jer su postale tako neprepoznatljive
u insistiranju na opštoj moralnosti.
Da
li imam probleme sa moralnošću?
Ko
ih nema?
Sve
više me privlači kliše večernje liturgije.
Njen
šarm je zaslepljivao i moju majku. Ali, ne do kraja. Na kraju je postala sopstveni
vernik i sopstvena ateistkinja.
Sutradan
po njenoj smrti otišao sam kod mesnog sveštenikom sa molbom da joj održi opelo.
Majka se plašila da mu se zamerila. Ali, nije bilo nikakvog problema.
Crkva
je divna, jer zna da nikada ne treba da nas kažnjava.
Moj
deda stric i baba strina su umrli u devedeset i nekoj godini u istom danu.
Kao
da su izvršili samoubistvo u ljubavi, jer ne bi mogli da žive jedno bez drugog.
Opet
ta Santa Marija!
Imena
žena.
Marija
je nada u iskupljenje. Ljubavnici žure. Iskupljenje je pažnja.
Mirišem
na njih.
Ali,
ja sada ne pričam o meni.
Ja
sam postojao pre mene, pre nego što se pojavilo ovo osećanje privlačnosti i
uzaludnosti istog osećanja.
Papa
je na svoj rođendan poručio ljudima da
budu veseli pa dokle ide.
Imao
sam druga koji je imao mamu i verenicu. On i mama su devojku svlačili do gola i
oblačili pre izlaska u grad.
Bili
smo na izletu. Bili smo veseli. One mučne vijugave stepenice do Brankovog groba
na Stražilovu su mi stalno postavljale pitanje: šta radiš ovde. Imala je
kristalno bele gaćice ispod minića. Po južnom vetru.
Uspinjali
smo se ka grobu pesnika. Povremeno smo zastajali da uzmemo vazduh. Kako su
izneli kovčeg do gore?
Snežno
bele gaćice verenice najboljeg druga bile su orijentir zastava.
Znojavi
pogledi.
Osim
toga, bio je i neki praznik i svi su se tu penjali.
Da
li sam zabijao drugu nož u leđa?
Elegantno,
kao što se radi odskora.
Posvađali
smo se zbog neke sitnice, nekog upaljača ili hemijske olovke koju sam ja njemu
dao ili on meni pa smo zažalili oboje.
U
međuvremenu ga je napustila verenica a majka umrla.
Nismo
morali da se raskusuravamo.
Verenica za upaljač.
Ali,
ipak on je u pravu što mi se više ne javlja.
Mi
smo sada, kao i toliki drugi, prijatelji u zabludi.
Svaki
u svojoj.
Branka
su mrtvog doneli iz Beča. Penjali ga na Stražilovo i ponekad mi se čini, ne
zbog te male erotizovane legende, nego zbog njenog glasa, glasa periferijske
devojke koju niko ništa nije pitao, da je trebalo…
Ne
znam.
Možda
je ona htela da bude gledana.
Sve više osećam da nam nedostaju osećanja, ti otkucaji ne srca nego našeg
brežuljkastog profila sa mnoštvom imaginarnih adresa na Fejsbuku.
Ti
si?
Ja
sam.
Нема коментара:
Постави коментар