„Kakvo je to ime Fodor?“ pitala ga je učiteljica Danka u prvom razredu osnovne škole. Ili je to bilo u drugom? Možda čak trećem razredu. Da je bilo u prvom, verovatno ne bi ni zapamtio. On je samo pokunjio glavu i slegao mršavim ramenima po kojima je pljuštao dečji smeh. U to vreme nije znao nešto još poraznije o sebi. Tačnije, o svojim roditeljima. Rodili su ga kao drugo dete. Na prvi pogled, ništa neobično. Toliki parovi imaju dvoje, pa i više dece. Pa čak i kad je razlika u godinama između prvog i drugog deteta velika. Naravno da za to uvek postoji razlog. Između njega i sestre bila je razlika osam godina. Sedam godina, pročitaće negde kasnije, to su najopasnije godine u braku. Mnogi brakovi se tada raspadaju, a bračni okovi, ukoliko ih je bilo, sa zveketom pucaju. Da bi spasili brak, njegovi roditelji, koji tada, naravno, još nisu bili njegovi stvarni roditelji, odlučili su da rode njega, odnosno ne baš njega, nego šta Bog da, tačnije, drugo dete. Drugo dete je, saznaće kasnije, obično neželjeno dete. Narod ga je zvao „dete za brak“. Dete, čuvar posrnulih brakova. Dete kao zamena za posustalu ljubav. Dete kao uteha za sve veću ravnodušnost, pa i mržnju zbog pogrešnog izbora životnog partnera. Bila je to previše odgovorna i teška uloga za nevino dete. I otada je mali Fodor počeo da deli ljude na dve vrste. One koji umeju da vole i one koji ne umeju. Ti drugi, u koje je svrstavao i svoje roditelje bili su ljudi okrenuti isključivo sebi. Međutim, kad je upoznao Gordanu, a bilo je to već na prvoj godini studija istorije umetnosti, ona mu je rekla da je Fodor sjajno ime. I da joj je žao što nije muško i što ne nosi upravo takvo, starinsko ime, Fodor. Uostalom, priznala mu je, i moja sudbina je vrlo slična tvojoj. Samo na obrnut način, ako razumeš? „Kako to misliš?“ 110 „Ti si ipak željeno dete, dete stvarano s kakvim-takvim ciljem, naravno, sebičnim, a ja sam ono što se naziva neželjeno dete. Mama me je – rekla je jednom u pijanstvu – slučajno zakačila s nepoznatim muškarcem na nekom novogodišnjem slavlju i ja sam se rodila u septembru, u znaku Device. Moj nesuđen otac je, naravno, odmah posle tog saznanja pobegao što dalje od nje. I izgubio se u vidu lastinog repa. Mama ga je ipak, umesto laste, sve vreme nazivala lešinarom.“ Fodor ju je sada gledao zapanjeno kao da ima temperaturu. Ali Gordana je bila potpuno zdrava i, što bi se reklo, jedra devojka kao koštano dugme. I sada je ta devojka, ništa ne sluteći, ušetala svojim dugim preplanulim nogama u njegov život na način koji ga je u narednim nedeljama poznanstva s njom držao paralizovanim. Kao kad bogomoljka baci oko na bogomoljca. To poređenje, koje mu je palo na um, nije došlo slučajno. Šetali su strmim i zavojitim kaldrmisanim puteljcima stare tvrđave, peli se iz malog baroknog gradića ka satnom tornju na njenom vrhu koji je pokazivao obrnuto vreme. Mala kazaljka je pokazivala minute, koji su se smatrali malim i beznačajnim a velika je pokazivala sate, jer je bilo važno da putnici iz daleka, naročito lađari na brodovima, vide koliko je sati. Kad su raspravljali o tome, Goca, kako je sada zahtevala da je zove, priznala mu je da se ne slaže sa tom teorijom. Jer, rekla je, bez tih malih minuta i još sitnijih sekundi koje ih čine, ne bi bilo ni tih velikih, često sasvim ispraznih sati. „Ni nas ne bi bilo“, dodala je, „ne bez neke, makar i najmanje ljubavi.“ Na te njene reči Fodor se trgao i skoro uvredio. „Nisi u pravu“, priznao joj je, „ja mislim da nisam dete ljubavi i, pravo da ti kažem, sad kad to znam ne bih ni želeo da sam plod nečije gnusne pohote.“ „Potpuno te razumem“, rekla je Gordana. „I ja ne bih želela nikad u životu da budem plen muške pohote.“ „Šta to znači?“ „To znači“, odgovorila mu je oklevajući, „da od muškaraca očekujem samo prijateljstvo. Ništa dalje i ništa više. Da li si me razumeo? Nikakva pipkanja, zavlačenja ruku pod košulju ili suknju, trljanja o butinu...“ 111 Fodor ju je tu prekinuo. „Što se toga tiče, od mene ne moraš da zazireš. Ne samo da te odlično razumem nego i praktikujem takvo ponašanje. Ali o tom nekom drugom prilikom.“ Gordanu je čitava ta stvar toliko zainteresovala da mu nije davala mira. „Moraš mi ispričati“, molila ga je, „kako ti uspeva da se uzdržavaš od žudnje?“ „Samo od polne ljubavi“, rekao je stidljivo Fodor. „I tako će ostati do kraja mog života. Ja sam“, priznao joj je, „ubeđeni platonovac.“ Gordana je stidljivo spustila ruke u krilo i zategla krajeve šarene uske suknje preko kolena. „Misliš da je to moguće?“ „To je i te kako moguće. Ljudi su to provodili nekoliko hiljada godina pre Hrista i Device Marije. Celibat je još u staroj Grčkoj bio veoma cenjen. Čak i kod žena. Amazonke su sebi odsecale jednu dojku da bi im bolje prianjao luk sa strelom a muškarcima je bio zabranjen pristup u taj osakaćeni ružni korpus. Bog ljubavi Apolon je bezočno proganjao Dafnu, ali je ona od oca izmolila da je učini ružnom: grudi joj je prekrila kora, njena lepa duga kosa se preko noć pretvorila u suvo lišće a njeno milo lice se preobrazilo u krošnju lovora. Naravno, zauvek je ostala devica. „Ali da te ne gnjavim previše“, rekao joj je kad su bili već pred vratima zgrade u kojoj je stanovala kao podstanarka. „Mnogo je takvih i još drastičnijih primera...“ Gordana se, sasvim uzrujana, priljubila se uz njega i uplašeno ga, prijateljski, gotovo familijarno mokro, cmoknula u obraz. „Znam da nikad ne bi pristao da se popneš u moj stan.“ „Zašto da ne“, uzvratio je. „Možda bismo poklekli?“ „Ne, to se sigurno ne bi dogodilo. Pa Gandi je nag provodio noći sa haremom mladih lepih devojaka... i ništa. Najvažnija je volja. A uzdržavanje jača volju i time ljubav koja ostaje večito nedosegnuta.“ Gordana ga je gledala sjajnim, pomalo suznim očima. „To mi još niko nije rekao. Ako je tako, slobodno uđi. Popićemo kafu. Ili neki čaj.“ 112 ... „Da li imaš gramofon?“ „Nemam, ostao mi je kod kuće u Subotici. Ali zašto?“ „Kad budem odlučio da dođem kod tebe, voleo bih da imaš taj stari kućni aparat, a ja ću se potruditi da donesem nešto u čemu ćemo zajedno uživati.“ „Kako to misliš uživati uz muziku i uzdržavati se.“ „Dosegnućemo vrhunac uzdržavajući se. Obećavam ti. Primio sam te u zabran odabranih slobodnih duša.“ ... Posle nedelju dana, bila je subota veče, zakucao je na njena vrata sa polivinilskom pločom u izgrebanom kartonskom omotu na kome su se ocrtavale figure crne žene u višnjevom somotskom ogrtaču i naspram nje proćelavog, usukanog starca koji srče plavi apsint. Kad je otvorio vrata, primetio je da Gordana na sebi ima samo beli kućni ogrtač, da joj je kosa raspuštena i da je, verovatno, upravo izašla iz kade. „Šta nosiš?“ upitala je radosno. „Ploču za đuskanje?“ „Pa ne baš...“ „Nego?“ „Krojcerovu sonatu“, rekao je trijumfalno. „U stvari, Betovenovu sonatu i Tolstojevu priču o tome kako se životinjski seksualni nagoni mogu obuzdati jedino dobrovoljnom apstinencijom. Ukoliko si spemna na apstinenciju, naravno?“ „Rekla sam ti već da sam spremna“, rekla je i pritom joj se haljina nesmotreno raskrilila u predelu butina. „Izvini“, rekla je osramoćeno. „Brzo ću se presvući u nešto... nešto doličnije trenutku.“ „Ne moraš. Meni je dobra i ta tvoja meka domaća haljina. Važno je samo da si se ti odlučila na doživotnu apstinenciju od seksa?“ „Pa... da“, rekla je Goca, doduše, posle malo nećkanja. „Da li si sasvim sigurna?“ „Ne znam“, rekla je Gordana iskreno. „Čak sam ravnodušna prema svemu. Možda grešim...“ 113 Fodora je njena sumnja povredila i, što je vreme više prolazilo, proredili su susrete. Krojcerovu sonatu i onu knjigu je, naravno, zaboravio kod nje. I dalje se podvrgavao strogoj askezi. Činilo mu se da devojke takav njegov stav još više privlači. Žene prepoznaju muškarce bez mračnih poriva. Tada mogu da uživaju u bezopasnom flertu ili prosto u nepostojanju opasnosti. Prenemažu se, govore pomalo promuklim glasom. Ne shvataju nesporazum. Kao da imaju iste etikete. Često je bio primoran da zatvori oči. Ali samoća je ličila na košmar. Bio je prinuđen da izlazi sa mnogima, ali nije činio ništa više od prijateljskih gestova, dugih šetnji jednoličnim gradskim ulicama, razmene besmislenosti u uho, kurtoaznog ljubljenja prstiju. Ipak, tonuo je. Imao je baš taj osećaj. Sanjao vodu. I često se budio pred zoru sav u znoju posle burnih sladostrasnih snova. Da se ne govori da je često imao sramne noćne polucije koje nije mogao da kontroliše i o kojima nije nikome mogao da priča. Na javi je sve bilo još kako- tako, ali u bunilu noći stvarnost se rasprskavala u njegovom mozgu, ženske noge i mesnate grudi su se pojavljivale u vrtlozima kao vretenaste zlatne ribe u toploj vodi ukrasnog akvarijuma. Jednom je, posle tri godine otprilike, sreo Gordanu na izlazu iz fakulteta. „Diplomirala, kliknula je veselo i obesila mu se o vrat. Iza nje je nervozno trupkao oniži, snažni mladić tršave kose i blještavih zuba. Osetio je njeno puno, pulsirajuće telo i malo se odmakao. „Izvini“, rekao je. „Nećeš da mi čestitaš.“ „Naravno, naravno... Nego, došao bih po one svoje stvari.“ „Prvo da vas upoznam“, rekla je Goca. „Ovo je Gvozden, moj verenik. Studira fizičku kulturu, kao što vidiš.“ Upoznali su se. Gvozden je imao zaista gvozdeni stisak ruke. „Dođi po ploču i knjigu kad god hoćeš. „Krojcerova... je li?“ „Da, Krojcerova sonata. Sećaš se?“ „Onako. Ali sigurno sam sačuvala. Ja ništa ne bacam. Hoću da načinim muzej bivših ljubavi. Kao Orhan Pamuk.“ 114 „Doći ću u sledeći petak, ako ti odgovara. I ja imam svoj mali muzej.“ Namrštila se. „Ali ne volim muzeje. Oni su suviše pojednostavljene naknadne mudrosti.“ Nije ga slušala. „Onda, petak?“ „Hm... sledećeg petka sam baš u gužvi... U subotu se, znaš, udajem. Pretpostavljaš. Gvozden! Ali dođi u petak, knjiga i ploča će te, ukoliko ja ne budem u stanu, čekati u poštanskom sandučetu koje se nikad ne zaključava.“ Odlazila je ukalupljena u splet Gvozdenovih mišića. Jedino joj je tamna duga kosa lepršala, slobodno, na vetru. Žene će uvek biti iste. Mlade i lepe. Ružne i stare. Ipak, bio je pomalo razočaran. Zar i ona? Ali, to će samo pojačati moju volju, pomislio je tada. U petak, oko šest, kad su se palile prve svetiljke, pošao je kod nje. Zvonio je na vratima, ali se niko nije pojavljivao iako se kroz mlečno belu zavesu u dnevnoj sobi videlo da nekog ima u stanu. Slegnuo je ramenima, otvorio limeno poštansko sanduče u podnožju i u njemu u plastičnoj kesi na kojoj je pisalo MERKUR našao ploču i Tolstojev esej o vrednosti celibata. Delovali su netaknuto. Odlazeći sa njima pod miškom, osvrnuo se ka osvetljenom mlečnom prozoru. Učinilo mu se da vidi žensku siluetu. Stajala je izložena pogledu kao mala, gola kineska princeza koja ne sme da podigne pogled. Pogledao je pažljivije. Bila je to Gordana, u grudnjaku i uskim gaćicama, postiđenog izgleda ali uporna u svojoj nameri kao bogomoljka. Štaviše, osetio je da je ona, neobjašnjivo, sad u neočekivanoj prednosti u odnosu na njega. A on? Činilo se kao da više nema nijedno veliko uverenje na koje mora budno da pazi da ga ne bi izgubio.
(iz knjige priča Telefonski imenik mrtvih pretplatnika)
Нема коментара:
Постави коментар