MILAN TODOROV: ŽABE

 

 

Imali smo nekada mnogo podstanara u kući. Vlada Sunzer je bio jedan od originalnijih likova. Naravno, bio je pijanac sklon sportu, tačnije biciklizmu. Bio je drugar, ribokradica, lak na žene. Živeo je u pokrajnoj sobici sa Suzanom, vodnjikavom debelom plavušom, ali plavušom od onih zagasito prljavih tonova, za koje one nisu bile krive, ali su ih ti nanosi jeftinoće, da to tako nazovem, izgleda činile pokornijim.

Vlada je nasrtao nemilosrdno i redovno. Suzana je, čulo se kroz tanki zid od šupljih blokova, plakala i govorila mu da je ne razvaljuje toliko, da je njoj njen život potreban čak i ako umre i slične budalaštine koje žene pomirene sa  sudbinom i inače govore muškarcima.

Osim što je bila podatna mimo volje, Suzana je bila i dobra kuvarica. Naročito je bila vešta u spravljanju pohovanih žabljih bataka s proleća.

Moja majka se grozila te vrste hrane: puževa, zmija, žaba, pečuraka…

Vlada podstanar je uživao upravo u tome da nabavi besplatnu hranu. Imao je svoje omiljene jarke i bare pune do pola muljem a u drugoj polovini žabama.

 

****

 

I tu sam zastao, pročitao napisano još jednom i pomislio da ne znam zašto sam to napisao.

 

 

Svi su bili odavno mrtvi. Moje sećanje na njih nikoga ne bi zanimalo.

 

****

Jedne večeri izašavši u dvorište. Moja majka iznenada oseti miris pohovanih bataka.

Komšinica Suzana je ponudi, tvrdeći da su pileći. Odista, bili su meki, ukusni i bez mirisa koncentrata, tako omiljenog u tovu pilića tih godina.

Tek posle nekoliko dana majka je shvatila prevaru. Ali, kako to već biva, kad se zločin ohladi, čak ti se i ne povraća.

 

****

 

Ponekad bih pomislio na tu anegdotu i na pokojnog Vladu Sunzera. Ipak, moram da mu odam to priznanje, ipak beše on prvi zagovornik povratku prirodi i zdravim jelima iz nje.

Uostalom, danas se radi unosa proteina stanovnicima sveta nude jela od crva. Prerađevine prerađenih, starih stvari.

U međuvremenu, kako to zakon ponavljanja nalaže, angažujem nekog mladog čoveka i njegovu pomalo sumnjivu ekipu da renoviraju stanove u toj, sada nasleđenoj kući.

Odmah moram da kažem kako mi nisu ulivali nimalo poverenja i da sam morao da stalno zahtevam nove i nove prepravke u onome što su uradili. Razglabajući tako o svemu i svačemu, da bih ih ipak umilostivio, jer danas je teško doći do solidnog majstora, upitah momka da li je znao Sunzera.

Kako da me, reče. To mi je deda ujak.

Zar je živ?
Da.

Odjednom sam se osećao dobro, samo dobro.
Šta radi, čime se bavi?

Ide po barama.
Peca?

Ma ne, samo tako hoda okolo, gaca po mulju, nedavno je nagazio na neko zarđalo gvožđe u vodi i još prima peniciline, tetanus i te zajebane stvari.

Sve mi se iznenada sklopilo.

Žablji bataci.
Neshvatanje.

Prisilna ljubav.

Zatvorena vrata kuće.

Istraživanje dvorišnog svemira.

Priče iz velike daljine.
Majka čiju sam meru osetljivosti na nepripadanje grupi poneo u svom karakteru.

 

****

 

Tu prestajem da čitam svoju, ledenu koloniju neuspelih priča.

Šta bih, uostalom, mogao da dodam? U poslednje vreme insistiram samo na najobičnijem fizičkom blagostanju. Bez velikih ideja.

Silazim u podrum po svoju „kupicu ili dvije vina“ kako je govorio neki franjevački kaluđer u svojoj devedeset i devetoj godini.

U malom podrumu na zidu, ikona majke sveta.

Pošto naspem u čašu vino, zastanem pred ikonom, prekrstim se i, ne znam zašto, nikad pre ovoga to nisam činio, sagnem se i prstima dotaknem pod na kome su ostaci blata.

Žabe, kažem, i osećam da je tog trenutka svet opet u svojoj ljusci.