MILAN TODOROV: FOTKA

 

U holu velikog tržnog centra, čini mi se baš na drugom nivou a tamo su nivoi potpuno spetljani, kao što su i ulazi sa smešnim papirićima na kojima su uslikani bar kodovi koje morate da ubacite u plastičnu kutiju sa nagibom. Nagibi su takvi da morate prstom da pridržavate papir a tada skener ne očitava kod, ako sklonite prst papir obično padne na pod dok vozači iza vas besomučno trube.

Trudim se da ne budem mrzovoljan i govorim sebi da su projektanti znali šta rade. Opraštam čak i to što, ukoliko parkirate na nekom nivou, morate da kružite po okolnim spratovima da biste došli do izlaza, jer nema svaki nivo sopstveni izlaz.

Novi svet, kažem sebi, nudi nova pravila. Verovatno je sve tako smišljeno da se ljudski mozak opterećuje čak i kad ne mora, jer, čitao sam, neuroni se oživljavaju stalnom vežbom.

Na jednom spratu mesecima je parkiran ogromi sivi džip na kome je umesto registracionih tablica stajao logo prodavca.

Obilazio sam ga u širokom luku. Nije me zanimala ta priča ili filozofija ukoliko je uopšte stajala iza nje. Nikad, mislio sam, ne bih vozio kuću, jer taj auto lepotan je, pretpostavljao sam, vredeo koliko i prosečna kuća na periferiji ili čak u centru grada.

Lagano sam hodao oko njega, trebalo je to zaobići, kad se ispred mene pojaviše dve žene, majka i ćerka osmehnute skromno, molećivo.

Ćerka me, pružajući svoj mobilni telefon bojažljivo upita da li bi hteo da ih škljocnem dok stoje naslonjena na džip.

Ne volim to da radim, ali nisam mogao to da im kažem. Uostalom, to je samo minut lakog poslića. Međutim, osećao sam laki sram ispod kože. Šta ako me neko vidi, prepozna, zapamti i posle kad se  sretnemo na nekom drugom mestu pomisli to je onaj koji pristaje na lažni, tuđi, uspešni život, ili ako je pravi da sam kriminalac, lopov, ubica, vlastima ulizica,

Žene su se nalaktile, isturile noge, isprsile a ja sam još posmatrao tutnut mi mobilni telefon ne znajući da li ću ga upotrebiti.
Nestrpljenje je raslo i ćerka se odvoji od sivog džipa, pomalo ljutita i pokaza mi ono što sam znao: beli krug koji je trebalo da stisnem kažiprstom i snimim fotografiju na kojoj su ona i majka i džip.

Da, da, znam, uveravao sam je.

Ona se vrati i privi uz džip, tuđi, reklamni, nevožen. Majka se takođe ulubi uz vetrobran pokazujući dobro razvijenu zadnjicu.

Hajde, doviknu ćera.

Podigao sam telefonski aparat u nameri da

ih slikam i odmah spustio.

Nisam mogao. To ne bi bile one. Bogatstvo nije bilo njihovo. I to ne bih bio ja. Ali, nije bilo ni vremena ni prilike da im to objasnim.

Dajte mi telefon, reče ćerka kivna na mene. Što niste rekli da ste nesposoban da nas uslikate?

Pružio sam joj telefon. Okrenula se na visokim potpeticama i odšetala isturajući na isti način stražnjicu kao i majka.

Nastavio sam svoju šetnju od 5300 koraka svake večeri. Zaobišao sam sivi džip u velikom luku, pa opet…pa opet izgledalo mi je kao da me iz njegove unutrašnjosti gledaju neke oči podsmešljivo. Da stvar bude neverovatnija bile su to moje oči.

Osvrnuo sam se. U vratima automobila nalazio se ključ, onaj kockasti koji se samo uvuče u neku pregradu unutra i auto sam menja brzine, vozi, koči, bira puteve…

Uzeo sam ključ, otvorio vrata, seo na vozačevo mesto. Utom su se ponovo pojavile majka i ćerka. Bila je to čista slučajnost.

Uđite, doviknuo sam im, napravićemo jedan mali krug.

Ne odgovaraju.

Ne plašite se, nijedan auto ne ide ovim putem.

Prošle su ne obraćajući pažnju na džip i mene u njemu, ako sam uopšte bio u njemu.

Bilo mi je krivo što sam im pokvario sliku.

Izašao sam iz auta, lako zatvorio vrata, ključ vratio na mesto.

Hodao sam još tačno 1200 koraka pretvarajući se da sam veseo, misleći sve vreme kako ti neko, neočekivano, tek tako, uskrati postojanje.