MILAN TODOROV: JEZIK KUĆA

 

 

Ja nemam svoj rodni grad. Došao sam u ovaj grad kad sam imao devet godina. Tada nisam mislio o tome, o pripadništvu. Zar mi je sad to potrebno?

Ipak,  kad prođem pored kuće u nerodnom gradu, u gradu mog zrelijeg dečaštva, momaštva i odraslog doba, ja joj, toj kući pored parka kažem: Mrzim te.

Dala si mi lepe dane da bih sada patio. Ribe, zlatne karaše, iskusne devojčure, prvo piće, odelo, najzad prvi konkurs za posao koji sam pročitao u tvom hladu ispod drvenih šalukatri i  na kome sam uspeo.

Mogu ja bez tebe, kažem joj u prolazu. Uostalom, ako mi prekipi, a veruj, kućo stara, blizu je: daću te čergarima. Onima koji, avaj, dobro plaćaju za predobre stare stvari i na tvom mestu ustaće bezdušna siva zgrada sa malim balkonima zvanim peškiruše na kojima će male žene sušiti žućkaste pelene i gledati plačnim očima u zeleno, ne znajući zašto.

Znam da nisam u pravu. Ali, znati ko je u pravu nije važno ako se  stvari u ljudskom životu samo sabiraju: levo patnje, porazi, sramota a desno…ha, ha ha.

Jezik starih kuća je neponovljiv jer je on jezik umrlih duša.

Godinama pokušavam da zavolim novu kuću.

Još dok sam je gradio ponekad bih ležao na uredno poslaganoj građi za njen krov i maštao o sobi za decu, kupaonici, ostavi, vešeraju… hej vešeraju…

Ležao sam leti pri poslednjim zracima sunca na ležaju uredno poslaganih bivših šuma i već tada, bože, osećao da će me u njoj čekati običan život.

Pričanje o malim događajima. Saosećanje sa ljudima koje jedva poznajem. Duhovni dani kada stare udovice idu na obližnje groblje laka koraka.

A da li se me ti ikada volela?

Imala si samo akumuliranu toplotu sunca, tokom sve znojavijih leta.

I tada sam, možda, kažem možda osećao da me niko ne voli i ne razume, osim malo ti...Možda.

To je ipak bilo tako dobro.

I sad mi čak i ta nepouzdanost ljubavi tako nedostaje.

Šizofrenija, ludilo, opsesivno kompulzivne misli, zolofti, risari, lažni učinci šumećih vitamina…

Sve je samo usporavanje konačnosti.

Bila neka dobra riba u komšiluku pa mi dolazila svako jutro na kafu, onako u šorcu plavom, obliguzasta. Ja posle oženio drugu, kaže mi brat.

To je život u gradovima, kažem mu. To uvek teško pada nama koji nismo iz rodnog grada.