MILAN TODOROV: KAKO GNJILE JABUKE

 

 

 

Zimi uvek imam u podrumu gajbu crvenih jabuka, koje delim namernicima. Delim ih dok ne počnu da trule. Gnjile  skoro neprimetno. Prvo se pojavi mala tamna mrlja, koja još nije razlog za zabrinutost a zatim se raspad širi u dubinu i u jednom trenutku se, gledano spolja neupućenom učini da je sve u redu, da je to prirodan proces zrenja jabuke…sve dok je ne zagrizete.

Tako je, valjda i sa nama.

Ne bih da pričam o tome kako sam uvek voleo voće i umeo da pojedem dva i više kilograma krupnih delišes jabuka, koje je deda donosio sa segedinske pijace.

Jedi koliko ti srce ište, rekao bi prostodušno sa osmehom dobrog debelog dede.
Ja bih pojeo sve.
Baba se ljutila.

Moja lepa baba.

Teško mi je bilo da to shvatim.

Voleo sam je na čudan način, sa strahom. I to je izgledalo zaista komplikovano.

Jednom sam se, kao mali, upišao u snu, zarobljen u zajedničkom dečjem krevetu kod ujaka, koji je takođe bio malo na svoju stranu, a baba je, došavši ujutro uzela onaj čaršav sa žutom flekom, izašla u dvorište u svima govorila da sam upišanko. Imao sam tek šest ili sedam godina. Kad je umrla od raka, čije surove izvesnosti su je ćerke, tetke i moja majka, poštedele govoreći da je benigan, zaplakao sam.

Onda sam se trgao. Upišanko, ne plači.

I tako sam, na veliku žalost moje majke koja je to docnije na nepoznat način doznala (majke sve znaju o nama),  otišao  na igranku. Pre toga sa drugarima sam popio nekoliko čaša vina u kafanama oko studentskog grada, zatim prišao devojci koja mi se odavno sviđala i plesao cele noći njom.

Sviđa mi se što si crn i imaš tužan izraz lica.

Bila je to rečenica koja otvara novi svet mogućnosti, koji mi je te večeri bio tako potreban.

Moja partnerka se sve više pribijala uz mene.

Interesantno je da drugačije svira muzika kada si dobar sin i unuk, a drugačije kada si nešto kao amorfna masa budućnosti uplašen od činjenice da život može da stane.

Mislio sam na pokojnu babu. Ja plešem za nju, moju lepu babu sa devojačkim prezimenom turskim, koja je bila  istovremeno vesela i tragična figura.

Jedna od njenih ćerčica je, nesmotrenošću majke, to jest naše babe, jednog tužnog avgustovskog kraja naletela na kazan pun vrele čorbe paradajza i preminula od opekotina.

Živeti posle toga, hm? Rugati se detetu, hm?

Sve je bilo tabu. Samo da bi se živelo skladno, veselo, porodično.

Stalno smo se trudili da sve izgleda onako kako bi trebalo da bude, da se živi normalno.

Ujak, iako već oženjen bi u pozno jutro dolazio kući trešten pijan i u zajedničkom dvorištu vršio veliku nuždu pa odlazio da spava.

Neko je jednom zaboravio da počisti za njim, što je bila velika tragedija. Trebalo je sve tragove slabosti i poroka uništavati pre zore.

Trebalo je da moji preci u Ugarskoj budu Srbi iako su to prestali da budu, na izvestan, mali način.

Jednog dana, najaviše da već koliko sutra dolazi u lokalnu pravoslavnu crkvu vladika bački i moj ujak predloži da ja, dečak koji je odlično govorio srpski, odglumim srpskog dečaka rođenog u Mađarskoj, u trećem kolenu. Nije, naime, bilo vremena da neko od lokalnih, dečak ili devojčica, nauči poduži tekst koji je ujak nameravao da napiše.

-Zajebaćemo vladiku.

-Važi, ujače.

Osećao sam da postepeno ulazim naopaku spiralu genetike. Bio sam mlad i nisam razmišljao kako da se izvučem iz toga. U redu, odglumiću i posle ići sa ujakom na koncert gostujućih beogradskih sisatih pevaljki. Ujak to nije propuštao.

Sledećeg dana, već od ranog jutra obučen u malu srebrnu mantiju sa lažnom krunom od medi stajao sam u porti crkve, na golom suncu, čekajući da se vladika pojavi. On je, doduše, trebalo da dođe oko jedanaest sati, ali je ujak rekao da se to nikad ne zna i da moramo da budemo spremni za sve.

Bilo mi je užasno vruće i teško da stojim na istom mestu, ali nisam želeo da budem upišanko.

Nisam mogao da razumem šta ću ja tu. Tekst koji je ujak napisao na mešavini srpskog, staroslovenskog i mađarskog sam skoro zaboravio.

Sunce je udaralo u moju golu glavu.

Mozak mi je saopštavao da je sasvim iscrpljen.

U jednom trenutku ipak se ukazaše nekoliko njih u crnim odeždama. Pritrčah prvom, klekoh, celivah mu ruku im počeh da recitujem ujakov tekst.

-Polako, dete, vladika tek treba da stigne. Ja sam đakon.

Potražio sam pogledom ujaka.

Video sam ga u maloj grupici  parohijana okupljenih ispred ulaza u crkvu, u neodgovarajućem prevelikom crnom odelu.

Gledao me je izmorenim pogledom. Nisam više znao šta želi od mene.

U tom trenutku zvona crkve najaviše dolazak vladike koga je,  po ujakovoj zamisli, trebalo da kao dvojnik mađarskog deteta – zajebem.

Razmišljao sam da li to treba da uradim ili želim da uradim. Nisam želeo.

I tako je stvar propala.

Ispričao sam to devojci koju sam sa igranke pratio do kuće,

Mirno je sedela u minijaturnoj suknjici na gvozdenoj ogradi ispred zgrade u nekakvom radničkom novosadskom naselju (Možda Detelinara).

Skini gaćice, molim te i pokaži mi je. Tako mi je to potrebno baš ove noći.

Neću, rekla je.

Bio sam uporan. Klekao sam u prašinu.

Dobro, rekla je i skinula gaćice.

Ugledao sam nešto kao jabuku presečenu na pola.