Slučajno
je naleteo na nekoj društvenoj mreži na fotografiju na kojoj su pet odraslih
ljudi sa čašama u rukama. Ispod slike je pisalo; "Staro društvo iz detinjstv"a.
Jedva ih je prepoznao. Da, bili su to njegovi, nekada najbolji drugovi. Ispod
teksta je neko dodao komentar: Drugarstvo koje traje večno.
I
sve bi bilo u redu sa tom fotografijom, kakvih ima bezbroj na mrežama da je i
on bio na slici. Osećao se isečeno.
Međutim,
niko ga nije pozvao. Ne seća se da su ga pozvali. Doduše, zvali su ga pre
nekoliko godina, ali tada mu se nije išlo. Nije ih odbio. Rekao je, videću. To „videću“
je, znao je a znali su i oni značilo da
neće doći. Ipak, sada mu je bilo krivo što ga nisu zvali. Da li bi otišao na
druženje u tu kafanicu, koju je poznavao još iz mladih dana?
Ne
zna. Ali, oseća se kao da je umro prerano.
Kažu
da za smrt nikad nije kasno, ali nikad nije ni rano. Jer smrt nije časovnik
čije se kazaljke obrću unapred, nego trajni nestanak.
Može
se otići na razne načine. On je, evo, otišao solo.
Ponovo
je, ovaj put pažljivije, pogledao fotografiju. Tri boce piva na stolu i flaša
fante dopola ispijena.
Zar
i oni, pomisli, dirnut?
Joca
Mojsilović, kasnije prozvan Joca Doca, vaskularni hirurg kod koga je, dok su
oboje radili, odlazio u kabinet sa kobasicama i domaćim vinom i čekao ga da se
vrati iz operacione sale.
„Sedi
tu i ne mrdaj. Samo da nekoj babi odrežem nogu.“
Kad
bi se vratio nalivali su se do kasno u noć.
Ili
Pera Jovanov, poznat kao Puhač, onaj koji je dok su u bioskopu svi plakali dok
je sa velikog platna curila „majko slušaj moju pesmu, u prvom redu partera,
glasno prdnuo. Posle sa vadio da nije reč o pravamo ispuštanju gasova, nego
lažnom, onom ispod pazuha.
Njih
dvoje sada piju nešto tako glupo kao fanta…
Preostala
trojica, očigledno, još veselo pijuckaju pivo, to odurno piće sa malo alkohola.
Više
mu nije bilo krivo što nije tamo, sa njima. Mrzim razblaživanje života, pomisli.
To postepeno odricanje od jakih, ubitačnih stvari a onda te skenja nešto sasvim
drugačije, nešto, učtivo, blago, kontrolisano kao ravnodušnost.
A
videlo se, lepo se videlo, kako svi, čak i poslednji plemeniti alkosi među
njima klize u najgoru vrstu umiranja; umiranje od dosade.
Čak
i Vidosav Stanković, za čiju devojku smo skupljali novac da bi posle abortusa,
mimo zna ja roditelja, mogla da boravi par dana u hotelu na Vencu. Čak i taj
Vidosav koji je i posle toga rekao da kondom neće da vidi u životu, tako da smo,
sećao se dobro, te iste godine dvaput plaćali Venac zbog njegovih ljubavnih eskstravagancija.
Možda
to nije bio ispravan život, možda je to
samo bio uvod u ovo u čemu smo sada a to je da ljudi do neke mere rastu jedni
prema drugima, ali vreme svojim rasplinutim
čudima čini sa ljudima šta hoće. Odjednom mu pade na pamet drvo,
koje je cele zime, ne znajući zašto, posmatrao kroz zamagljen prozor.
Drvo,
neki divlji beli brest ili javor izgledao je mrtav, suv, ogoljenih štrkavih
grana a ovih dana je odjednom počeo da sazreva nanovo i najtanje grančice puni zelenim
sokovima života. Nije odoleo. Izašao je, otkinuo jednu i stavio je u usta.
Ovo
je pomisli kao majčino mleko…taj ukus beskonačnosti drveta.
Hteo
je da tu misao kao komentar stavi ispod one fotke, ali pomisli nije potrebno,
nikako to ne sme da uradi. Sve ono što smo mogli da proživimo a nismo i sve što
smo propustili i što propuštamo baveći se savetima za dug, srećan i miran život
nije ništa drugo nego odložena dosadna smrt.
****
Uzgred,
odavno sam shvatio da se dosadni ljudi lakše prepuštaju smrti, ali to nije tema
ove priče.
Нема коментара:
Постави коментар