Bio je ostareli neženja, ali relativno se još dobro držao za svoje godine. Mrzeo je taj izraz. Šta znače svoje, moje, tvoje godine? Otkud bilo kom živom biću pravo da prisvaja vreme? Upravo je u jednom časopisu pričitao vest o američkom naučniku po imenu Ronald Malet, čoveku njegovih godina, emiritusu nekog uglednog fakulteta, koji je otišao najdalje u pronalaženju mogućnosti vraćanja u prošlost, pošto je izgubio oca 1955 godine kada je imao deset godina. Posle toga, u mladalačkim godinama čitao je naučnu fantastiku ali i Ajnštajna. Docnije, kao naučnik počeo je da radi na mašini za preokret vremena. Nameravao je da napravi sopstveni vremeplov, otputuje u 1955 godinu i oživi oca. Nedostajao mu je balon sigurnosti koji je u njihovoj kući svake večeri, dolazeći s posla, naduvavao otac. Sada je uveren da je našao način za putovanje kroz vreme unazad.
Tu je prestao da čita. Ipak, ta priča pokrenula je nešto u njemu, ali nije znao šta.
Vežba, vežba i samo fizička vežba mogu me držati u ovom vremenu, mislio je. Zbog tog uverenja se trudio da redovnо ujutro vežba bar desetak minuta, ono sklekovi i trbušnjaci. Šalio se; moram biti spreman ako mi neka devojka, kao nekad, iznenada naleti.
To veče, krenuo je, nešto ranije, autom u grad da bi uobičajenu jednosatnu
šetnju nekim novim delom grada otpočeo na vreme pošto je nameravao da usput
kupi namirnice za večeru. Nije podnosio ništa staro. Kako je to čudno. Star
sam, mislio je, a želim sve što je sveže, mlado, očuvano. Ne
zanima me sitni ćar. Nikad me nije ni zanimao.
Samouvereno
je ušao brzim korakom čoveka koji zna šta hoće u lokalnu prodavnicu, uzeo
žičanu metalnu korpu i, videvši da je u prvom prolazu gužva, utrčao u srednji i
tu, neočekivano, na udaljenosti od samo nekoliko metara ugledao staru, skromno
odevenu ali ipak negovanu ženu kako hoda, gotovo besciljno, razgledajući
artikle i očigledno, sa malo novca, jer beše dan isplate penzija, pokušava da
nađe nešto jeftino da bi se prehranila.
Prepoznao
je s leđa. Kako i ne bi?
Bila
je to njegova mladalačka učiteljica ljubavi. Povratak u planetu dostupnih žena, koje je toliko voleo. Šapat krvi, kako bi rekao jedan njegov omiljeni nobelovac.
Bila
je starija od njega četiri godine. Pisala je poeziju koje se stidela. Išla je
redovno na sve književne večeri u gradu i ostajala posle sa pesnicima na čaši
pića u njihovu čast. Tako su se upoznali. On je imao neko, ako ne i svoje prvo
književno veče u biblioteci na kraju grada, na koje je došlo malo publike. Ona
je, međutim, došla i sedela je u crnoj kratkoj suknji prekrštenih nogu u prvom
redu i posmatrala ga sve vreme zamišljeno. Dok je čitao svoje radove, jer ne
beše sam na toj promociji, ona je gledala pravo u njega i to je bilo sasvim
normalno. Međutim, dok su ostali pisci početnici, jer to beše predstavljanje
prvih knjiga u čuvenoj srpskoj i novosadskoj izdavačkoj kući, ona je takođe
piljila u njega, gledala njegovo meškoljenje, crvenilo u licu, preturanje po
stranicama tek odštampane mršave knjige i, činilo mu se po njenom mekom
pogledu, davala mu prećutnu podršku.
To
ga je ohrabrilo da joj priđe po završetku promocije. Upitao je da li joj se
svidelo.
Šta
bi ti značio moj odgovor, odgovorila je pitanjem.
Tek
posle je uočio da sve žene koje ga privlače uvek umesto odgovora postavljaju
pitanja kao zamke za male ptice koje je kao dečak lovio u strništima posle
žetve tamo, sad već daleko u prošlom životu.
Bila
su i u vreme njegovih literarnih
početaka oskudna vremena. Popili su čašicu vinjaka u biblioteci. Toliko je
preteklo. Tek da se zagreju čula. Više
nije bilo i uzalud je mršavi bibliotekar sa vrlo velikom dioptrijom koja je
isticala blagost njegovog pogleda, nudio čaše sa mineralnom vodom lokalnog
donatora.
Idemo
na još jednu, tu blizu, u Grmeč, pa onda
u krevet, predložio joj je.
Molim,
rekla je uvređeno.
Tako su govorili naši stari za odlazak na spavanje. Hoću da kažem: počinak.
Nemoj odmah da se ljutiš. Nisam mislio ništa loše, lagao je.
U
tom slučaju, u redu, rekla je o u njenom pogledu on je video da ona sve zna, i
šta on želi, i da je nevešt, i da je plašljiv i da je interesantan baš zbog
svega toga.
U
obližnjoj birtiji jedva su pronašli neki sto u uglu. Dok im je kelner prilazio
sa profesionalnim osmehom kojem upućuje preljubnicima on se prebrojavao. Imaću,
valjda, za par kratkih pića. Naručio je dva vinjaka.
Pričali
su o glupostima: Jesenjinu, Nabokovu, Hemingveju… Da,. Taj je pio, da.. I bio
je prikriveni homoseksualac, rekao joj je nadobudno.
On,
peder?! – zaprepastila se. Bio je tako lepo…dlakav po prsima…
Da,
o tome ti govorim.
Ali,
imao je toliko žena… Pederi upravo ističu te mačo atribute da bi se njihovi
ženskoliki muški partneri više napalili.
Ne
mogu da verujem, rekla je. Ti, nadam se, nisi previše…dlakav?
Zadigao
je krajeve košulje. Bio je tek sa po kojom
maljom na prsima.
Zar
ne misliš da je Henri time samo prikrivao svoju pravu prirodu. Lov, ubijanje,
muške smrti…Čist homoseksualizam povezan sa krajnjim ishodom a to je metak u
glavu?
Gledala
ga je za divljenjem.
Naručio
je još jednu turu.
Platio.
Hm, pomisli, možda još dva vinjaka i adio.
Popili
su i ta dva. Ona se ni u čemu nije slagala sa njim.
Izašli
su, šetali malo glavnom ulicom, zastajali pred knjižarama i potom ušli u autobus krcat odocnelim putnicima.
Nisu imali ni za kartu. U jednom trenutku on oseti kako ga ona hvata za ud u
toj gužvi. Najpre se lecnuo a onda prepustio. I tako su putovali do stanice na
kojoj je trebalo da siđu. On siđe sa njom nadajući se da će ga, posle svega,
pozvati u stan. Bila je podstanarka. Međutim, ona uđe u kuću pa se ubrzo vrati
i reče da joj je tu majka i da može sa njim još malo da prošeta pre spavanja.
Očigledno
je bilo da ne znaju šta bi njihov odnos, ukoliko bi se nastavio tamo gde je
stao, značio za njih.
Gruba
želja.
Hvala, ne.
On
joj ipak, posle nećkanja i opiranja, u mraku puste ulice, zavuče ruku u
helanke.
I
sad se setio: nikad je nije video potpuno ogoljenu a
sad je vidi u takvom, maltene prosjačkom
izdanju u mega marketu.
Pomisli
da joj priđe i ponudi pomoć. U stvari da joj ćutke da hiljadarku ili tako nešto, koliko je mogao, da se
počasti, možda poslednji put, jer beše sasvim oronula, mršava i mirnog,
nezainteresovanog pogleda. Ali, ona svakako ima ponos i dalje. Uvek ga je imala.
Bilo bi to odvratno. Merkala je neke konzerve i u jednom momentu mu se učini da
ga je u poluokretu primetila i setila se ko je, ali tek krajem oka. Da, nema
sumnje. Iskosa, kao kad se hleb seče na tanke kriške da ga bude više.
On,
ipak, prepozna taj pogled, jer beše to pogled
duha van ovog sveta i on oseti kako pogledi
obeležavaju maltene kao gubitak bliskih, duboko, sa krvarenjem, dugo a nečujno.
Kao poslednja bolest bolesnika.
Posrćući,
jedva pronađe put nazad ka izlazu.
Zar je to mogao biti predmet njegove žudnje, zapita se, gledajući desetine uredno
poređanih hladnih žičanih korpi koje su čekale ruke, uvek druge ruke da ih
ponesu?
Nije
imao odgovor.
Bio
je mokar od znoja. Hladan vetar, koji je
dolazio sa Dunava, probode ga ispod leve sise.
Нема коментара:
Постави коментар