Za sutra je bilo najavljeno pomračenje sunca i građani su upozoreni da je najbolje da ostanu u svojim kućama i stanovima sa zamračenim prozorima.
-Vidiš - rekao joj je –već sutra svet može da nestane i šta smo onda uradili? Ništa. Ništa nikad nismo uradili. Nikad ništa nije bilo između nas dvoje. A moglo je sve da bude.
Ti si još mlada, ali godine i tebi prolaze.
-Naravno, nisam konzerva, odgovorila je.
-A ja sam konzerva, prava pravcata konzerva. Za šutiranje.
Između te dve rečenice kao da se stvorila kocka od nekoliko minuta iščekivanja. To je kao osluškivanje srca stetoskopom. Sve je tu, ispod, čuje se, oseća, ali se još ništa ne vidi.
Ona je bila rođena da nikom ne smeta. Ljubitelj prirode. Drugarica svima.
Vozio je često svojim skromnim kolima na Stražilovo. Peli su se na Brankov grob, premda se on uvek pitao kome je palo na pamet da mrtvog pesnika donose iz Beča i sahrani na jednom od najviših vrhova do kojih je trebalo debelo isplaziti jezik. To je bila njena ideja. Ipak, morao je prihvatiti da je imala nekog rezona. Ako ćemo oslepiti pa čak i umreti gledajući u sunce koje, takođe, umire, onda nije nimalo loše da to bude na grobu nekog romantičnog pesnika.
Znao je za slučajeve mnogih ljudi koji su umrli od kapi (njegov kum bibliotekar, na primer) na grobu svojih milih ili čak i na grobu nekog nepoznatog. Seća se ne jedne, nego svoje čak dve devojke sa kojima je imao seksualni odnos na grobu. Jedna je bila lepo ostvarena slikarka i tražila je da leže goli na prostranoj grobnici narodnih heroja koja se nalazila uz prugu, potpuno zaboravljena, u šipražju koje je kako je voz prolazio i stvarao veštački vetar bockalo ljubavnike po leđima i trbuhu ostavljajući crvene, upaljene pruge kao slike.
Druga je bila seoska luda koju su mu podmetnuli u nekom kolonističkom selu i uputili ih na groblje. Ona je, iskusno, legla na nečiji grob i on je petljao nešto oko njenih velikih grudi u labavoj košulji dok su seoski momci sakriveni iza krstača čekali da „obavi posao“ i oni dođu ne red kod lude Jele, kako se nesrećnica zvala.
Ali, to nije bilo ništa vredno i on je docnije bio srećan što su oba morbidna pokušaja propala njegovom krivicom.
Pored Brankovog groba leteo je rok mušica. Bile su uznemirene. Pitala ga je šta to znači. Drugarica. Da li će zaista da se dogodi smak sveta?
Sasvim sigurno, odgovorio je. Nemoj da brineš, sigurno ćeš da pogineš.
-A šta ako se zemlja obrne i u poslednjem trenu izbegne svoj kraj?
-I to je moguće.
-Da li bi voleo?
-Šta?
-Pa to što sam rekla.
Imao je stari mantil na sebi.
Postajalo je toplo. Nigde žive duše. Osim Brankove, pesničke koja kao i svaka romantičarska samo luta okolo kao i sve pesničke, bezciljno.
Hajde, vraćamo se u grad - reče joj pošto prekri kupolu Brankovog spomenika svojim mantilom koga je ionako nameravao da baci..
Neću, reče.
Neću je reč koja znači više od ostalih. U toj reči nervirala ga je njena zatvorenost. Voleo je lepezu mogućnosti koju je nudila reč „ ne mogu“.
-Pričao si mi da si imao neke devojke na grobu…
-Ovo nije grob, ovo je spomenik kulture.
-Oslepećemo.
- Pa dobro, tu smo na kratko.
On priđe spomeniku i skide kožnjak da bi ga raširio na beton ispred groba.
-Neću, reče ona uvređeno, sad neću jer si me sveo na sve druge.
Vraćali su se polako, spuštajući se niz male vinograde, krnje kuće koje su nudile rakiju i vino, pse na tarabama, semafore koji su sporo radili…
Nigde nije bilo ljudi.
-Znaš,rekla je, nije važno što nema ljudi i što ima ili nema smaka sveta.
-Nastavi.
-Nisam sigurna.
-Nemoj da mešamo stvari.
-Zašto?
-Znaš, naučio sam da gubim na grobovima.
Нема коментара:
Постави коментар