MILAN TODOROV: OBLACI

 

 

Često je, ne baš sasvim svesno, pomišljao kako je sila privlačenja najzamršenija stvar na planeti.

Ikaru je jedna takva, zvana privlačnost leta, spržila krila. Poznati su slučajevi alpinista koji se popnu  na najviše vrhove sveta a posle, godinama docnije skončaju tako što padne lift u kome se nalaze jer su pošli da izbace smeće ili skoče sa terase bez povoda, zdravi, pravi veseli.

Kad je bio mali tetka i teča su mu poklonili keramičko belo slonče za čiju surlu je bio vezan končić sa tegom na kraju. Slonče bi se kretalo lako po poliranom stočiću a kada bi došlo do njegove ivice i kada bi se konac sa tegom postavio u potpuno vertikalan položaj slon bi se naglo zaustavio i ukipio pred  provalijom. Nije pao, shvatio je, jer je sila koja ga je vukla ka ponoru odjednom prestala da deluje, odnosno sila zemljine teže je, zahvaljujući okomitosti svoje pozicije, samu sebe progutala. Jutros je uz kafu čitao vest o svom omiljenom Jeruzalem postu da istraživač lekova za neizlečive bolesti Jozi Jamin već uveliko radi na ispitivanju ponašanja obolelih ljudskih ćelija u svemiru, odnosno tamo gde nema sile privlačenja zvane gravitacija. Rezultati su, pisalo je, vrlo optimistični.

Vest ga je oduševila. Konačno sam u pravu.

Svemir je naša prava kuća. Iz nje smo potekli. Zbog svega toga je voleo svemir. Tu nema nikakve sile ni prisile, nema gravitacije. Lebdiš, mislio je, kao u toplom ženskom zagrljaju, ne obavezno majčinom.

Jednom je jednoj, srećom ona to nije razumela, rekao da će biti njegova makar u svemiru. Nije voleo ono otrcano: „Makar u staračkom domu“…

Kad umrem i odletim u oblake, misliš -pitala je kikoćući se.

Ne, ne kad umremo – rekao joj je – nego kad budemo sposobni da hodamo po oblacima, makar onim najnižim.

Ispratio je do vrata kancelarije i stavio joj ruku na leđa, upravo na onaj deo gde se nalazi kocka grudnjaka.

Nije se trgla, niti ulegnula leđima, ali je, shvatio je da je to primila kao mušku želju sa kojom ne zna šta će.

Ta, pomislio je, toliko su joj

 to činili do sada i činiće od

sada, tako da nema smisla o

tome opšte razmišljati. Ono što

 je mislio da će biti lepa letnja

veza postalo je sranje.

Više je nije viđao.

Posle je imao druge žene, ne

 mnogo njih, ali se sa svakom

 emocionalno iscrpljivao. Nije

 mogao da pronađe ništa što

 mu je odgovaralo.

Nije već odavno mislio ni na

onu koju je kradom milovao po

leđima i pipkao joj kopču na

grudnjaku.

Umesto ka introspekciji

usmerio je svoj pogled ka

spoljašnjosti.

Povezao se sa jednom starom

 prijateljicom iz gimnazije i sa

 njom krenuo u avanturu.

Sviđala mu se njena iskrenost.

Koliko si muškaraca imala pre

mene?

Odgovorila je kao iz topa tri i

po.

Svidela mu se polovina

muškarca.

Mislio je: ako je jedan, kao što

 reče Brana Crnčević, najveći

 broj, onda je pola broj taman.

 Ni ovamo ni onamo.

Uostalom takvo je ovo doba i

ja, mislio je, ja sam kao vreme.

Bio je u fazi resetovanja svog

tela i načina razmišljanja. On i

kućna mama, kako je zvao,

uživali su u pripremi hrane,

izboru pića, baštovanstvu. On

je nju zvao sestro a ona njega

brate.

Svuda su išli zajedno. Da se ne

 izgube, jer behu prilično

izgubljeni na poseban način.

Jednog dana on oseti da se

 boji. Ne nje, nego kuće u kojoj

su živeli.

Izgledalo je kao da je obuzeta

demonima.

Osećao je da nešto kreće

naopako. Odlučio da što više

vremena provodi izvan kuće,

Obilazio je piljarnice,

ranojutanje gradske pijace,

kvantaše i najlon tržnicu.

 Ako u prirodi postoje lekovi

 za sve, onda to postoji i na

 pijacama.

Lek za sentiment?

Glupo je bilo da to pita.

I tako jednog prepodneva, jutro već beše izmaklo, neočekivano, na kvantašu uđe u neku improvizovanu baraku da kupi limun ili tako šta i ne sluteći ništa plati krupnom novčanicom.

Da li imate sitno, upita prodavačica i pogledi im se sretoše.

Bila je to zrela pedesetogodišnjakinja, ondašnja devojka iz oblaka.

Na žalost, nemam.

Ništa, ćao – odjednom je prešla na ti. – Snaći ću se već nekako.