MILAN TODOROV: LED

 

 

 

U holovima velikih šoping centara kao mali oltari novog doba i sveta, obično pokraj pokretnih stepenica postavljeni su plavi pultovi kraj kojih sve vreme dežuraju devojke u, takođe, plavim dugim haljinama, bez rukava. One golih, oblih i slonovačasto belih, zimskih ruku prolaznicima nude reklamne flajere. Jedna plava devojka kojoj je na reveru zategnutog plavog kostima pisalo Ledenica, svaki dan mi je u prolazu pružala flajer za neki tv program. Primetio sam da joj je boja noktiju uvek drugačija. Kretala se od ljubičaste, valjda u skladu sa uniformom preko srebrne do crne.

Pobogu, rekoh joj najzad, ovo je šesti put da mu gurate u ruke tu slikovnicu.

Šta ja tu mogu, ne pamtim lica. Hiljadu ih je. Ipak se zacrvenela, malo, u licu.

Posao nuđenja nečega je najružniji posao na svetu. Radio sam ga. Prodavao sam reklamne minute za jednu tada vrlo popularnu televiziju.

To je u psihološkom smislu vrlo zahtevan posao. Ljudi nerado daju svoj novac za nešto što nije opipljivo, nego je pokušaj nekog neostvarenog da za nekog uspešnog ubedi nekog poluostvarenog da će uspeti i biti bogat.

Nisam imao velike, duboke sise i radio sam taj posao sa promenljivim uspehom. Potencijalnim klijentima sam govorio istinu: Vidite da radim ovaj posao sa grčem u stomaku. Ne znam da li radim za dobrobit bilo koga: vlasnika televizije, vas ili, najzad, mene. Bez iluzija. Moram da vam kažem da se vlasnik televizije za koju radim obogatio tako što se vešto koristio državnim parama. Predlažem vam, ipak,  da probate. Ja od toga imam mali procenat, a vi, ukoliko ste hrabri i skloni riziku, koji nije prevelik, možete samo da uspete.

Neki su se nećkali, a neki prihvatali, jer nikad se ne zna na kojoj strani je prevara.

Ja sam se trudio da, ako ništa drugo, bar iskreno pohvalim nešto lepo što bih zapazio u poslovanju moguće mušterije.

Sećam se jednog debelog u licu modro crvenog preduzetnika koji je proizvodio autonomne uređaje za hlađenje piva, vina, sokova, mesa, kolača. Naziv preduzeća je bio Ledenica. Rekao sam mu da je to vrlo poetično i pitao ga zašto je baš to ime uzeo za naziv svoje firme.

Koješta, odbrusio mi je. Ja se prezivam Ledenica. 
Omen ist nomen, pomislih da od posla neće biti ništa. Ali Darko mi je dao avans, u kešu, a ostatak kad napravim reklamu i donesem mu je na uvid.

Bilo je mnogo posla tada na sajmu. Međutim ja sam lovio samo one sitne, ali u velikom broju. Gazdin direktor marketinga me je pohvalio i odmah unapredio u menađžera prodaje za celu pokrajinu. To mi je malo značilo. Nije donosilo ni stalan posao ni veću zaradu.

Posle nekoliko dana, skromnim sredstvima snimatelj i ja u iznajmljenom studiju jedne ruševne zgrade uradili smo mali igrani film o Lediničinim rashladnim uređajima. Ne sećam se više detalja. Uglavnom izlaze dva pingvina iz planinske kuće sa idiličnim ledenicama koje vise sa krova i jedan kaže:

-Nisam se smrzao ovako još od Severnog pola.

Vetar. Sneg na ekranu. Muzika naglo prekida.

Nisam bio presrećan, ali sa jednom kamerom i montažernicom u kojoj ste stalno morali da žurite, nije izgledalo nimalo loše.

Pozvao sam gospodina Ledenicu, ali je njegova sekretarica rekla da zna o čemu s eradi, međutim u ovom trenutku on ima nekih važnijih stvari da rešava i da sačekajm sa tom reklamom.

Meni je, razume se, gorelo pod nogama. Iz direkcije televizije su me svaki dan pitali hoće li taj spot već jednom. S ruge strane trebala mi je lova. Onaj moj nesrećni procenat, koji je u ovom slučaju trebalo da bude priličan za ono vreme.

Zvao sam gospodina Ledenicu još nekoliko puta.

Ljubazna sekretarica mi je poručila da nema ništa novo za mene. Čekajte, rekla je, možda će to da bude uskoro.

Uostalom, pošaljite snimak. Pogledaću. Zatim ću utiske preneti direktoru.

Poslao sam spot.

Prošlo je nedelju dana.

Ledenica se polako otapala na krovu moje nade.

Jedne srede, sećam se da je bila baš sreda jer sam kao što običavaju Jevreji uvek sredom donosio velike odluke, poslah spot uredništvu marketinga sa jednom jedinom rečju:

Puštajte.

I spot je krenuo da se vrti između emisija.

Već sutra, rano izjutra, javila mi se sekretarica gospodina Ledenice.

-Kako ste mogli, kako ste samo mogli.

-Gospođo, zar vam se ne dopada reklama?

-Nije stvar u tome da li s emeni nešto dopada ili ne. Prekršili ste ugovor. Gospodin Ledenica nije odobrio emitovanje. Zaboravite na honorar.

Tras.

Spustila je slušalicu.

Zatim je telefon ponovo zazvonio:
- Da, rekla je ledenim glasom sekretarica, da ste odmah prekinuli emitovanje te reklame. I još nešto, glas joj je sad bio materinski, gopsodin Ledenica mi je naredio nešto što će vam ogrejati srce. Platiće celu reklamu. Odmah.

Bio sam srećan i nesrećan u isto vreme. Rekao sam direktoru marketinga da stanu.

Sutradan me je otpustio.

Tražio sam procenat od do tada emitovane reklame.

Odbio je.

Tužiću vas, kazao sam, premda nisam imao nijedan argumenat za to.

Radio si sa našom kamerom i montažom.

Nisam.
Jesi. Nema ništa od procenta.

Rekao je još da će doći u Novi Sad sa svojim telohraniteljem i pretući me-

Nisam ja taj nivo, rekao sam.

I tako je to otišlo u zaborav.

I sad  ta lepa žena sa istim prezimenom. Ledenica.

Zima se polako topila.

Zaboravio sam na nju.

Jedne večeri videh je na ulazu u sasvim drugi šoping centar.

Ista plava haljina, svetle bež krznene polu čizmice, ukrštene noge kao da se nekome piški, inteligentan pogled i profesionalni osmeh.

Prilazio sam ne očekujući da će me prepoznati. Držala je svežanj šarenih  reklamnih flajera u levoj ruci a desnom je svakom davala po jedan.

Nailazeći pored nje, pružih, šale radi, ruku.

Izvolite, gospodine, reče i nasmeja se. Otoplilo je.

Bezazlene reči…

Setih se ruskog monaha koji je, u nekoj staroj priči, svake večeri preko zaleđenog jezera odlazio prijatelju na čašu votke Jedne noći, a beše pun Mesec, vraćao se u svoju izbu na drugoj strani jezera. Led je počeo da se topi. On je, uprkos upozorenjima prijatelja da prespava kod njega, uzdavši se u  božju pomoć krenuo ka svojoj isposnici. Desilo se malo čudo. Iskušenik je prešao jezero hodajući po vodi.