Postoje
mnoge priče napisane u automobilu ili u vezi sa njima. Sećam se kratke Pavićeve
sa nazivom Traka, u kojoj on, kako kaže nagurava u kola priču i junake.
Moja
priča je malo drugačija. Ušao sam kolima na parking velikog šoping mola i pred
rampom iz automata uzeo karticu sa bar kodom u kojoj je zapisan broj kola,
vreme ulaska i ko zna šta još a što ćemo saznati jednog dana, pomislih, kad sve
ove, priznajem, neizbežne elektronske novotarije odu dođavola.
Posle
manje od sat vremena, pre isteka besplatnog parkiranja, jedva uspevam da se
udenem u kolonu automobila sa lokalnim i regionalnim oznakama na registarskim
tablicama. Primećujem da sa najviše pobožnosti rampi prilaze oni sa tablicama
jedne susedne države, nekad naše republike. Vozač, mlad, dok čeka povremeno se
ljubi sa mršavom plavušom na susednom sedištu. Subota je, zaboga. Devojka ili
žena se posle saginje nagnuta ka njemu. U kolima su zamagljena stakla. Zamolio
sam ga da me propusti pošto sam dolazio sa leve strane, mimo uobičajene rute,
ali je on bio slep i gluv za moje ablendovanje.
Ako
sad mislite da će junakinja ove male gradske povesti biti plava šmizla sa konjskim
repom, grdno se varate.
Mladić
sa šifrovanim tablicama države BIH mi u odlasku pokazuje srednji prst, zatrubi
i punim gasom izjuri iz garaže.
Prilazim
automatu sa očitavanje karte, kao toliko puta do sada, stavljam papirić sa bar
kodom u nekakvu plastčnu, pogrešnu nagnutu šupljinu i ona mi ispada na asfalt.
Izlazim, podižem papir i pažljivo ga ponovo stavim u otvor za dekodiranje. On
odbija karticu i šalje me na proveru. Osvrnem se. Iza mene je red automobila u
kojima su nervozni ljudi. Pokušam ponovo. Ništa. Moram da sklonim automobil u
stranu, što nije nimalo lako zbog uskog i stubićima oivičenog prostora. Nekako
uspevam. Odlazim pešice do metalne kabine u kojoj neki stariji čovek u plavoj
odeždi sad tako modernih invalidnih službi obezbeđenja. Kažem mu da sam ušao
pre pola sata, kupio večernji espap i legalno pokušao da izađem.
-Vidim,
kaže gledajući onu glupu ceduljicu. Ali, ja vam ne mogu pomoći. Ja nisam tu
zbog toga.
-Pobogu,
zbog čega ste onda u čuvarskoj porti kraj rampe.
-To
vam ne mogu reći. Pozovite interni SOS telefon.
Pokušavam
to da učinim na ulaznoj traci, ali ni on ne radi.
U
tom momentu u izlaznoj traci neka energična otmena žena srednjih godina maše
crno zlatnom karticom i kaže mi, ma šta kaže: naređuje, da prenesem čoveku u
kućici da joj otvori rampu jer ona ima radnju u šoping centru i trajnu
propusnicu za njega.
Buka
je.
Dovikujemo
se.
Žena
je hladna, elegantna i odlučna.
Kažite
mu da me propusti.
Ne
vredi, vičem joj, i ja imam isti problem. On to ne radi.
Žena
me gleda. Govori mi da ne razume. Gledamo se u oči. U njenim očima vidim, na
trenutke, pitanje da li si muškarac.
Ima
tu još nešto. Kroz otvoreni prozor velikog crnog automobila vidim njen torzo.
Crn, napet. Sama je u tom čudu od automobila.
-Kako
se otvara ovo čudo?
Pokazuje
na rampu.
-
Ne znam.
Osećam
da smo zaglavljeni u razgovoru. I ona to oseća. Njen pogled je još ispitivački,
premda u stilu „Ne dolaziš u obzir ma koliko zanimljiv bio, jer si, vidim, već
nečiji“.
U
kolima mi sedi žena.
Mislim,
kako to one uvek biraju? Zar je to uslov? U tim pričama muški lik nikada ne
odlučuje ni o čemu.
Kolona
iza trubi.
-Vratite
se i nagazite malo ponovo na tu traku ispred rampe, savetujem je.
-To
se neće desiti, kaže.
Pomislim:
i ova. Zvuči kao da mi je mama.
Kolona
se buni sve glasnije.
-Skrenite,
gospođo.
-Ja
sam odavno skrenula.
Za
moj ukus to je jeftina dosetka.
Iznenada
tu se pojavljuju đubretari koji odnose pune plastične kontejnere papira. Rade
to veselo i dok prazne kutije vide im se gole snažne mišice.
Onaj
mladić… Ona devojka…
Subota
veče posle šopinga u velikom gradu.
To
hoću da kažem, ali vazduh u garaži je toliko nabijen elektricitetom da se rampa
odjednom, bez ičije intervencije, sama diže i ostaje tako dok se gospođa i ja
ne izvučemo iz šoping kaveza.
Odlazeći,
ona mi mahne rukom Vidim to kroz zadnje staklo njenog skupocenog auta.
I
dalje ne znam kako izgledam u očima drugih.
Нема коментара:
Постави коментар