MILAN TODOROV: KAMION

 

 

 

 

Spavanje je, kažu doktori za te stvari, naša obrnuta dnevna psiha. Nešto kao izvrnuta čarapa.

Dok sam bio u vojsci spavao sam neverovatno dugo, ali bez snova. Čim bih se vratio sa straže, legao bih onako obučen u šinjel sa naprtnjačama, čojane grube pantalone nisam skidao, sako, čizme i ostalo bilo bi sve vreme danima i noćima na meni a ja bih se samo izvalio na drveni podijum neznatno nagnut uz zid, koji je inače služio za odlaganje pušaka i istog sekunda, kunem se, pao u provaliju.

Razvodnik straže me je budio posle dva sata. Odlazio bih na neku široku livadu i bunovan hodao okolo. Jedna jedina kuća bila je na kraju tog mesta.  Mala, ušuškana u borove, sa širokim osvetljenim prozorima kroz koje je često prodirala muzika i čuo se smeh.Otac, tako pedesetih godina, majka krušna i brbljiva i ćerka, obla u crnka, tako oko dvadeset godina koja je imala prirodno, odmarajuće lice za razliku od  moje poslednje devojke koja je u meni izazivala pomešana osećanja zbunjenosti i straha. Imali smo samo jedan odnos, samo jedan, ali bez zaštite. Bila je to lutrija. Ponašao sam se, u to vreme, kao pijani mornar u luci. Ona mi je posle dala svoj mali novčanik da joj ga pričuvam dok je popravljala u ono vreme moderne vruće pantalonice na kojima se, zbog naše žurbe, pokidao rajsfešlus. Ispratio sam je do zgrade u kojoj je stanovala, a novčanik, mala žuta polivinilska vrećica je ostala u džepu mog matntila. Nisam odoleo i kad sam se ušunjao u svoju sobu, otvorio sam ga. U njemu nije bilo ničeg naročitog. Stotinak ondašnjih malo vrednih dinara, papirne maramice, neki ključić i kutijicau sa vaginalnim tabletama. Sve mi se zavrtelo u glavi. Sutradan sam joj vratio novčanik sa lekom, misleći šta ako ima najtežu seksualnu bolest i ako sam i ja sada neizlečivo zaražen.

Nije mi ništa pitala.

To je još više pobudilo moju sumnju. Ona, dakle, zna da je sa njom gotovo i da je kriva za moju neizlečivu bolest, koja će se neizostavno dogoditi i zbog koje ću umreti u najtežim mukama. Zamišljao sam kako mi nos otpada, pa uši i kako me kao gubavca bacaju u jamu sa krečom ili spaljuju na lomači.

Bio sam ljut na sebe. Kako sam uopšte mogao da se upuštam sa njom? Zar samo zbog tela, ženskog tela? Pa  postoje tolike lepše i zgodnije devojke od nje.  Naravno, možda bi sa njima sve išlo teže, a možda se puna telesna ljubav ne bi nikada ni dogodila.

Pa šta onda? Bio bih sada oslobođen straha i nesreće. Što se nje tiče, voleo bih da je srećna.

I mislio sam kako je važno u životu imati sreću i ništa više. Ponekad kasno uveče, prislonjen na neko golo drvo na mrtvoj straži mogao sam kroz žičanu ogradu da vidim siluetu crne devojke iz srećne kuće preko puta. Uvek se vraćala sama. Na osnovu toga sam zaključio da nema mladića. Možda veče provodi sa drugaricama čekajući svog princa. I ona je mene primetila, svakako, ali nije davala nikakav znak da me nazire u mraku.

Prolazile su noći, večeri, jutra, dani.

Ogledavao sam svoj ud prilikom mokrenja ili zajedničkog tuširanja u garnizonu. Ništa neobično na njemu nisam primećivao. A, činilo mi se, da ni drugi nisu ništa čudno primećivali na meni.

Šta,međutim, ako je to samo takozvani period inkubacije posle koje užasna bolest,  srednjevekovna, jer nema sumnje to je bila stara pošast, bukne u svoj svojoj paklenoj izopačenosti?

Uostalom to što ne osećam niti primećujem na sebi tragove opake bolesti ne mora ništa da znači. Bolest se, verovatno, pritajila. Čuči negde u meni i pojaviće se kada budem imao neku finu devojku. Poput ove koja se noću sama vraća kući  veselo kuckajući potpeticama.

Posle šest meseci i obavljene obuke dobio sam prekomandu u obližnji gradić u kome sam u ondašnjem Domu armije preko dana služio kao bibliotekar a noću dežurao na portirnici doma u kome se, uz vojne prostorije, nalazila i poveća kafanska sala koja se, mahom, vikendom izdavala za proslave imendana, rođendana i venčanja. Ipak, sala je najčešće služila lokalcima za igranke.

Bilo je to lagodno mesto. Imao sam sobicu sa kupatilom koju sam delio sa nekim Francom, Slovencem, vojnikom na koga sam se stalno obrecao što posle tuširanja ostavlja kadu neopranu.

Počeo sam da patim od preteranog osećaja čistunstva.

Kad nije bilo posla, mogao sam danju da se sunčam na limenom krovu četvorospratnog doma. Polako sam se vraćao iz mrtvih. Od bolesti i dalje nije bilo ni traga. Osećao sam se veoma dobro. Možda je to zbog onih velikih injekcija koje svi dobiju kad odu u vojsku. Na devojku koja me je ili nije zarazila više nisam mislio. Nisam mislio ni na onu finu crnu devojku koju sam posmatrao noću kroz žicu. Pustio sam vreme da teče. Šta sam drugo mogao?

Jednog vikenda, beše igranka, oko ponoći primetih Franca, u civilnom odelu, što nam je bilo dozvoljeno kad smo van dužnosti, kako igra sa nekom vižljastom plavušom. Posmatrao sam ih iz daljine. Otkud ona ovde, u gradu udaljenom dve stotine kilometara od mog rodnog grada, Beograda. Nije bilo sumnje da je reč o  onoj devojci koja me je zarazila, samo je sada bila nešto mršavija. Bolest ju je, pomislih, već načela.

Posle sat ili dva Franc me zamoli da mu dam ključ od zajedničke sobe i da se ne pojavljujem do jutra.

-Kako je bilo - pitao sam ga ujutro. -Jesi živ?

Umesto odgovora reče:

-Ne znaš ti da živiš.

-Umrećeš, videćeš.

-Svi ćemo umreti. Neko pre, neko posle.

Skinuo sam se posle pet meseci. Izgleda da mi nije ništa. Oženio sam se, pa rastao, zatim opet oženio. Ljubav baš i nije ono što smo mislili da jeste, ali čovek mora da se u sve to nekako uklopi.

P.S.

Raspitivao sam se za Franca kod jednog poznanika, nekog dramskog pisca iz Ljubljane, inače mog imenjaka, koji je, takođe, bio sa nama u istoj jedinici u vojsci.

-Nažalost - rekao mi je – Francek više nije sa nama. Odnelo ga.

-Kako odnelo?! Šta ga je odnelo?!

-Ne znam – rekao je i veza se prekinula.

Pozvao sam ga ponovo.

Nije se javljao.

Ipak, najzad umornim glasom me prekori što ga budim.

Upitah ga još jednom za Franca.

-Važno mi je, rekoh.

-A, Franc! Jebeš ga, čuo sam da je motorom podleteo pod neki kamion. A možda i nije. Uostalom, stari moj, ne moramo sve da znamo.

Uraaaaa, proderao se iznenada u slušalicu. Šta sam mogao. Dreknuh i ja „ura“ i, konačno, osetih da sam srećan samo zato što sam živ.

 (SLIKA:Slobodan Jović; KCNS, Katolička porta, Novi Sad)