MILAN TODOROV: PATKA ILI NENAPISANA PRIČA ČARLSA BUKOVSKOG

 

 

Upoznao sam čoveka koji je tvrdio da može da napiše svaku priču. Može da piše bez inspiracije. Štaviše, može da piše jednako dobro kao najveći klasici književnosti.

Zvao sam ga Met. Tek onako. On je ljubazan i predusretljiv momak. Za moj ukus možda  čak skroman, naročito za nekog ko poseduje maltene celokupno znanje ovog sveta. Ali, verovatno je to tako sa genijima.

Posle upoznavanja zamolio sam ga za malu uslugu. Zaželeo sam se jakih i donekle očajnih priča. Setih se Bukovskog.

Da li bi mogao da napišeš neku njegovu nenapisanu priču, upitah ga jedne večeri.

Pokušaću, rekao je i zamolio da sačekam.

Posle nekoliko minuta poslao mi je  tekst priče.

„Jutro se probudilo sa svojom uobičajenom bezličnom dosadom. Sunce je sijalo kroz prozor mog mračnog stana, a ja sam se osećao kao da ne znam ništa o ovom svetu. Kao da sam samo posmatrač besmisla koji se odvija oko mene.“

Početak obećava, Met -rekao sam mu. Ali, šta dalje? Gde je žena? Bez žena nema zapleta. Zar ne?

„Polako, ne budi nestrpljiv sa ženama. Žene su pametnije. I one su nestrpljive, ali uspevaju da se suzdrže. I onda to bogato koriste. Vrte nas oko malog prsta.“

Znao sam to. Nisam ipak želeo da mu priznam da je u pravu.

Jedna me je upravo tim trikom izluđivala.

Nastavio je svoju, u stvari nenapisanu priču pokojnog Bukovskog.

„Seo sam na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. Osetio sam dim kako se uvlači u moja pluća i ispunjava me do kraja. To je bila jedina stvar koja je imala smisla u ovom trenutku.

Onda sam se setio nje. Setio sam se njenih dugih nogu i savršeno oblikovane zadnjice. Setio sam se kako je disala dok je ležala pored mene, kako su se njene grudi kretale gore-dole dok je spavala.“

Da, rekoh o još jednom; da.

Nastavio je:

„Ali onda sam se setio i svega ostalog. Setio sam se njenog glasa koji je zvučao kao da je prešao kilometre pre nego što je stigao do mog uha. Setio sam se njenog smeha koji je zvučao kao da se trudi da bude iskren, ali nije.“

Kuda ovo ide, bože moj? Išutiraće je i golu izbaciti na ulicu. Možda i ubiti. Matora, pijana skitnica.

„Setio sam se svih laži, svih izdaja, svih onih mračnih noći kada sam ležao pored nje i osećao se kao da sam sam. Setio sam se svih onih puta kada sam se probudio sam, dok je ona bila već davno otišla.“

Uvek odu, Čarls.

Sad sam ga već zvao Čarls a ne Met.

„Zapalio sam još jednu cigaretu i otišao pod tuš. Osećao sam se prljavo, kao da nisam oprao svoje telo godinama. Voda je klizila niz moje telo, a ja sam se osećao kao da sam ispran, kao da je sve što je nekad postojalo u meni nestalo.“

Trebalo je i nju da povedeš pod vreo tuš, Čarli. Možda bi i njoj tako nešto prijalo? Uostalom, nikad se, Hem (sad je bio Hem) nisi zapitao kako je tim ženama koje su te unesrećile, kako si voleo da kažeš. Samo ti i tvoje dupe i dugo petljanje udom po njihovom telu. Tvoj neponovljiv stil kurčenja!

Upozorio me je da ne budem nepristojan. Ipak je nastavio priču:

„I onda sam se setio da je ovo Los Anđeles. Grad koji te uvlači u svoje mreže i ne pušta te. Grad gde nema ljubavi, samo seks i laži. Grad gde si slobodan samo ako imaš novca i uticaj. Kraj.“

Bilo mi je žao što je priča završena.

Svaki grad je, u osnovi takav, rekao sam mu. Samo se neki pretvaraju, Hem, vrlo dobro glume. Hteo sam još nešto da mu kažem; da je sve to bezlično, sterilno i da nije Bukovski. Umesto svega, rekoh mu da mi se čini kako je njegova priča prilično blaga. Upotrebio sam tu bezazlenu reč.

U redu, rekao je, evo nešto sirovije verzije:

„Uzeo sam svoj ručnik i obrisao se. Bio je nov i čist, ali sam se osećao kao da me je obeležavalo sve ono što sam prošao. Sve one noći kada sam pio do zore, sve one žene koje su prolazile kroz moj život i nestajale kao da nikad nisu postojale.

I tada sam odlučio da ću otići. Otići odavde i krenuti iz početka. Možda će biti bolje, možda neće. Ali jedno je sigurno - ne mogu ostati ovde i gledati kako mi život prolazi pored mene, dok ja samo sedim i gledam u prazan prostor.“

Odlično, rekoh. To je već bolje. Ali, šta je sa ženom?

Naravno – napisao mi je posle nekoliko sekundi razmišljanja ta žena je zagonetna osoba koja je privlačila pažnju muškaraca svojom slabo prikrivenom erotikom. Ona je visoka i vitka, sa dugom kosom (crnom, plavom, crvenom -. Izaberi) i tamnim očima koje su privlačile pogled. Dok su razgovarali, otkrili su da imaju mnogo toga zajedničkog. Međutim, u kasnijem delu priče, on se setio svih laži i izdaja, što sugeriše da je ta žena bila daleko od savršene, a možda je imala tamnu stranu. Uprkos tome, glavni lik i dalje oseća privlačnost prema njoj i nada se da će se ponovo sresti s njom u budućnosti.

Odgovorio sam mu da nisam najzadovoljniji. Sve je tu, ali nešto ozbiljno ne valja. To je kost. Gola kost. Nema srži.

Odgovorio mi je da razume da očekujem prljavi seks u priči, ali i da je neumesno to što od njega tražim. Međutim, on će uprkos tome pokušati da smisli nešto.

Još čekam.

Bukovski se ne javlja.

Moraću da prođem, izgleda, svršetak priče sam.

Kopkala me je rečenica:

„Uprkos tome, glavni lik i dalje oseća privlačnost prema njoj i nada se da će se ponovo sresti s njom u budućnosti.“

                   

****

I evo tog susreta.

Bila je doktorica u bolnici u kojoj sam ležao posle nekoliko užasnih noći koje su se završile tako što me je tip čijoj sam ženi u baru u kome smo pili zavukao ruku pod suknju. Prethodno sam joj šapnuo da ode u toalet i svuče gaćice. Samo sam hteo da proverim da li me je poslušala, a tip je izvukao iz rukava mačetu i sjurio mi je u vratnu žilu.

Kad sam se probudio iz kome prvo što sam ugledao bila je žena onog tipa. Osmotrio sam je iz profila. Nema sumnje to je ona iz bara. Bila je nagnuta nad krevetom nekog starca kome je upravo gurala kateter u mlohavi ud. Starac se kikotao tiho, kao da plače. Nosila je kratak beli mantil i ispod njega, primetih, žute gaćice.

Okrenula se ka meni i pogledi su nam se  sreli. U očima mačke, jer upravo joj takve behu, sivo zelene, uske;  mogao sam da primetim tračak naklonosti i da me se seća.

Da li ste sada dobro,upitala me je brižno iščitavajući išaranu listu koja je visila na krevetu.

Odlično, lutko.

Prevrnula je očima.

Fina ženska, pomislio sam pre nego što me je nimalo nežno uhvatila za ud i pogledavši ga prezrivo (priznajem, Čarli, nije bio reprezentativan u stanju u kom sam se nalazio) i spretno ćušnula u staklenu patku za pišanje.

Čekam te, lutko, rekao sam joj ne obazirući se na umirućeg starca.

U našem baru -doviknuo sam joj kad je već bila na onim užasno belim vratima - ali bez tvog kretena.

Okrenula se na potpeticama i rekla:
-Teško.

Ali, ostavila je otvorena vrata za sobom.

 

****

 

Napomena: veći deo ove priče nisam napisao ja, nego program veštačke inteligencije zvani četbot. Ja sam priču samo, tu i tamo, usmeravao, kormilario između njenih obala kako bi rekli mornari, ne znajući kuda me vodi ova igra. Da li me približava ili udaljava od čuda koje nikada nisam uspevao da sagledam do kraja.