RATKO DANGUBIĆ. KNJIGE UMIRU

Moram da razjasnim stvari u vezi sa ovim slučajem. Tako da ću se osloniti i na sećanje. Volim da raspravljam o sudbini knjiga, ali malo ima podesnih ljudi, mnogi ne shvataju da knjiga može da nasmeje, ali sama knjiga ne ume da se nasmeje. Ima onih koji tvrde da ima pokvarenih knjiga, koje samo blebeću, ali i sa takvim nije lako razgovarati.  Skoro sam prošao pored grupe kontejnera za đubre, pored kojih je stajala gomila, stub od knjiga, onako kako ljudi odlažu stari hleb, hranu pored kontejnera, može nekom trebati hrana kao hrana ili pomije za svinje, a hleb je, i svaku hranu, greota baciti. I, kao što sam uvek mislio, čovek mora da bude odgovoran i prema knjigama. Zurio sam u složene knjige, sklon gunđanju, nisam bio ni dobre volje, ali ostao sam zatečen kako je neko, uviđavan ili ko zna kakav, ponudio odbačene knjige pored kontejnera, pa - ako ima srećnika, očigledno ga je grizla savest, koji knjige voli-neka izvoli, ili ima bilo kakvu potrebu ili volju da uzme neku od njih odbačenih. Setio sam se kutija punih knjiga u mom podrumu i onda prilično ustuknuo. Davno sam prihvatio da čovek mora da bude odgovoran za reči, kao i za postupke. Izabrao sam, ne libeći se što ljudi gledaju, nekoliko knjiga, među njima i dve o ženskoj jogi, jer imama u kući mudrace, ljubitelje istočnjačke filozofije i hrane, mada sam ja dosta cinik i malo sarkastičan u vezi toga.

Pimetio sam da se čovek koji je stajao s druge strane ulice pored bicikla, desna nogavica mu je bila uvučena u čarapu, prekrstio i nasmejao. Bio je neodređenih godina, možda 35 ili 45, i za mene neodređene profesije. Iza ovog čoveka je prastara muzička škola, čulo se cijukanje instrumenata. Koliko je moralna obaveza čoveka da ne prođe mirno pored odbačene gomile knjiga, ili prećuti ovo i sebi - njeno postojanje? Pored mene je prolazila starica, zastala i zamolila - “dajte i meni knjigu, bilo koju i o bilo čemu“, a onda dodala: “I knjige umiru, kao i ljudi, sa slavom, ljubavlju, grehom!” Nije, iz nekih razloga, mogla da se nasmeje, a htela je. Setio sam se prijatelja koji dizajnira knjige, i kako bi mu valjala fotografija ovakvog čoveka, s druge strane ulice, sa uvučenom nogavicom u čarapu. Pojma nemam odakle izviru ova, zanimanja  za prizore i misli. Pomislio sam, hajde da se sklonim odavde, čini mi se da se uzrujavam, kome polažem račun?  Onda je onaj čovek uzjahao na biciklo, pokreti su mu nekako bili baletski. Ovo je ono čega se sećam, kad sam uzeo knjige ispred kontejnera. Kod kuće sam seo na kanabe, hteo sam da razgovaram s nekim o ovom slučaju s knjigama, ali nisam imao s kim. Imama gomilu dobrih ploča, ne volim diskove, uzeo sam jednu stariju s Bitlsima. I sećanje na prizor s knjigam pored kontejnera izgledalo mi je proročki.