MILAN TODOROV: JABUKA

 

 

Povremeno, ne preterano često odlazim na groblje i na grobove onih koje sam voleo ostavljam jabuke.

Na svaki grob jednu. Uvek za tu priliku biram najveću i najrumeniju.

Prekrstim se, poljubim koru, dotaknem krst i stavim jabuku ispred slike na spomeniku ili ispod krsta.

Posle dan ili dva obilazim grobove. Ni na jednom nema jabuke.

To me čini srećnim.

Neko je uzeo i pojeo lepu voćku. Onu zbog koje smo izgnani iz raja.

Možda zec koji se krije u šipražju od ubica lovaca.

To bi, mislim, bilo divno.

Inače, nisam mnogo upućen u crkvene i pogrebne običaje. Kad mi je umrla tetka, moja poslednja veza sa severnim Banatom, otišao sam na sahranu i usput kupio venac, razume se, prirodnog cveća. Položio sam ga na mali, grubo klesani sanduk položen na kuhinjskom stolu. Sanduk su posle izneli u dvorište i postavili ga na tetkine isušene kuhinjske hoklice. Pop je očitao ono što sleduje i rekao: Pođimo s mirom.

Pošli smo za kovčegom.

Tetka je poslednjih godina patila od demencije i čsto bežala od kuće tražeći neku svoju staru kuću, verovatno kuću detinjstva. Sada je išla u nju, Mirna. I svi smo mirno, zaista smireni išli za njenim malim isušenim telom u malom neofarbanom drvenom sandučetu. Iznenada, visoki korpulentni starac koji je do tada spuštene glave hodao ispred mene se izdvoji, prosto, iskoči iz reda i utrča u kuću pored koje smoprolazili.

Vrlo brzo nas je sustigao i opet hodao ispred mene spale sede glave, samo sa jednom razlikom: u ruci je držao jabuku. Bila je, primetio sam sitna, divlja, žuta, ali beše jabuka.

Kako mi je sada to divno u ovoj smušenoj zemlji, koja ne zna kojem svetu vrednosti da se okrene. Ali, rekoh sebi, politika me odavno ič ne interesuje.

Zanimaju me jednostavne stvari: voće, povrće, laka jela, život, vino, žene, sumrak, reka, psi, terpentin dok mažem sveži astal za prolećno jelo od maslačaka, pečuraka i kokošjih bubaca, srce konja koje sam video u Luvru i, ne na poslednjem mestu, usamljenost ljubavi.

Na kraju, rekao je Odisej proscima koji su kidisali na njegovu Penelopu, ostaješ sam.

Možeš da zategneš luk do pucanja, možeš da izvučeš mač iz tvrdog drveta ili stene, ali samo zahvaljujući tome što je taj savršeni oblik voćke koje si viđao putujući raznim zemljama i raznim morima sa ostrvima na kojima je osim nimfi bilo raznog voća; isto što i savršenstvo žene.

Ali, jabuka nije dovoljna.

To je sve lepo.

Međutim, postoji bicikl koji spremam za proleće. Zadnja guma je izduvana.

Onda sečenje noktiju na nogama. Hoću da kažem: ići ću bos.

I onda se setih grobara iz gradića ispod tvrđave. Išao je celo lepo bos, zatim je nagazio na narkomansku iglu. Od tada ne ide daleko. Živ je. Stoji na uglu ulice Beogradske i Lisinskog. Gleda prolaznike.

Koliko je jabuka video na grobovima?

Koliko pojeo?

Sve je to sad sabijeno u to malo raskršće koje skoro ni za koga nema značaja.