Pa, nije svaka knjiga saga o borbi između
dobra i svakojakog zla. U vezi nastajanja njegovog drugog, ne napisanog,
romana, odlučuje da piše priču - ispovest o ničemu i svačemu. Međutim, u
mislima nikad nije bio sasvim bezazlen i nevin. Nadmudrivanje sa sudbinom je
svakodnevna igra, uzdahnuo je, nema prirodnosti. Žena je, povremeno, odmahivala
glavom, mrmljala, nije mu smetala da piskara, i njemu je život spisateljski od
uvek obeležen blaženim ritmom. Otvorio je enciklopediju u kojoj nije bilo onoga
što je tražio. Vreme postade punije, zanimljivije: ima tri godine da je objavio
prvi roman, o dedi u rudnicima Amerike, onamo gde je posao pakleno težak i život
neprekidno visi o tuđem koncu. U dedinom kazivanju, glasu, ponekad je bilo suza
ljubavi, patnje i saosećanja. Dedine usahle krupne šake, dedin promukli glas:
čitav dedin život mu se činio nenadmašnom poemom i tako ga je “okamenio”. Sve
što se “dešavalo” nesumnjivo je smrduckalo na patetiku.
I onda je majstor slučaj, zadužen za literature i kreveljenje,
list okrenuo. I onda je imao na astalu umašćen dnevnik poslovođe, daljeg
rođaka, koji je vodio najveći svinjac u vreme socijalizma i voljenog Broza, njegov
rukopis i dobre opise, datume, njegova zapažanja, avaj-avaj. Nekako se osećao
uznemiren i veseo, misli da dnevnik može da bude dokument za pisanje drugog
romana, ovoga o komunizmu i svinjama. Taj rođak prikazivao se kao mudar
poslovođa i dobar čovek. Na svoj način misao je pobudila duh nemira i sećanja.
Na jednom mestu piše da su rukovodioci posetili tovilište, nema imena. Ne misli
na Orvelovu farmu, takva vrsta pisnja ga ne zanima, i veruje da poslovođi može
da obezbedi i sačuva “gnezdo” u hronici, među trudbenicima socijalizma, vremenu
s puno ljubavi, zabluda, igrarija, da i kroz gajenje, tovljenje svinja i sve
što s tovoljenjem dolazi i ide pretvori u jaku, ljudsku metaforu - koja ne
dodiruje tog znanog Orvela i njegovu farmu.
A da li, pitao se, imamo preterano istorije i literature iz
vremena socijalizma? Onda, dok je zemlja živela u previranju, pomami, s
parolama na jeziku i na papiru, politička napetost prožimala je sve kutke i
sigurno nije mogla da mimiođe svinjce, odnosno uzorna tovilišta, odnosno svinje
koje se spremaju za masovno klanje. Velike farme su do u beskraj širile
proizvodnju, željne da pokažu da se svinje masovno mogu toviti u komunizmu kao
i u drugim svinjcima. “Hajde ti, sada, rasparaj perjani jastuk, pa skupi rasuto
perje.” A jedno je bilo voleti i mrzeti ideje, a drugo radne ljude. I dok se prljavi svinjari, puni najgorijih
mirisa vukli između obora, puneći korita hranom, u bizarnim svinjcima, iznad
svinja i svega, sijale su neonske petokrake. Nije se ranije bavio pitanjem
razvoja socijalizma, karijeru je počeo kao novinar u poljoprivrednom listu, a
“finijim” pisanjem, počeo je da se bavi u velikom gradu, gde je i napisao roman
o dedi i knjigu patriotskih pesama. Usred previranja, kada je nada izgubljena
da socijalizam može opstati, nakon političkih svađa i rasturanja Jugoslavoije i
njene politike, dok su se tresli ljdi i države, “pristigao je” dnevnik rođaka,
I pala je odluka da napiše roman i da ga nazove cinično -“tovilište”. I obišao
je lokaciju na kojoj je bilo “rođakovo” tovilište i ostao nem pred prizorom
posle “uspešne” privatizacije, sve je onamo propalo, rastureno, pokradeno, a
svinja i njihovog groktanje nigde nema.
A jedno je služiti molben i darovati zdravlje episkopu, a drugo
rugati se. Pošto je razmislio o romanu tovilište, malo se brecnuo, dodao je:
nema kolebanja, nema pisanjem šta da izgubi osim svog vremena, valjda. I dok su
drugi oplakivali ovo i ono, “prebirao je” po dnevniku kao svinjcu. I tragao je
i kolebao se kome da poveri da pročita svežanj papira poslovođe tovilišta, imao
je pred sobom stotinu strana. Poslali su i njega ga iz novina na prinudni
odmor, i firma je mandrknula, i odluči da hartije poveri drugu, novinaru,
znanom dopisniku lokalnog lista, koji se i sam lepo razumeo u poljoprivredu i
pisanje, i kada je trezan pisao je vrlo rodoljubivu poeziju. Zamolio ga je da
pogleda dnevnik, što je ovaj pristojno prihvatio. Pomislio je da valja i s
kamerom ili fotoaparatom obići svinjce i sve snimiti, napraviti, možda,
dokumentarac. U njemu je srce igralo, nije gorelo, nije nestrpljiv, hoće da
čuje tuđe mišljenje o dnevniku, jer zna da se na mržnji ne može izgraditi ništa
dobro, raspe se.
Nije pitanje pisanja knjige ono koje treba
staviti na glasanje. Iz dnevnika je vidljivo da se poslovođa tovilišta, rođak,
svinjar držao u senci u vezi poltike. Trudio se da ne napravi korak u suprotnom
smeru od vladajuće struje. Onaj prijatelj kome je poverio rukopis je
staromodan, najradije je pisao rukom. Video je kako se novinar osmehivao dok mu
je objašnjavao kakav mu rukopis poverava. Počinjala je sezona lova na fazane, i
novinar se izvinuo da mu treba vremena da dnevnik pregleda. I ovde se priča
lomi na drugu stranu, nešto je mami da ne bude bez preokreta. Iz nekog razloga
novinar se nije oglasio ni posle dve nedelje. Imao je i svoj svinjac negde uz
Tisu i rekao mu je pijan, on je mislio da govori u šali, da će dnevnik
pročitati prvo svojim svinjama i na osnovu reakcija dati odgovor. On je mislio
je da je pijan kao čep, ali, subina veli, bio je trezan. I prošao je mesec,
prošla su dva, novinar se nije oglašavao. Ispostavilo se, odao se novinar u
bircu, da je materijal izgubio, ili da ga je neko od ukućana, sa papirima bacio
u kontejner. U birtiji nisu mogli da se uzdrže od smeha. A sve se dogodilo
drugačije. Pijani je zaspao u oboru, s dnevnikom na grudima, pored svojih
svinja. I ovde su se “krila” priče, poput kapije, otvorila, vislia na šarkama,
pa je priča mogla svuda. I dogodilo se: svinje su dnevnik rastrgle, pojele. Ono
što izgleda kao nečija neslan šala, postalo je događaj, metafora. I zbilja, u
svemu tome bilo je tuge, odustao je od pisanja romana “Tovilište”, jer dalje
pomeranje priče u prostoru i vremenu zatvara je, ne vodi nikud.
Нема коментара:
Постави коментар