уторак, 30. септембар 2025.

МИЛАН ТОДОРОВ: ЖЕНЕ И ПСИ




Имати пса је уметност. У принципу свако то може. Али ово није прича о псима. Псе сам престао да волим. Исувише су постали луксуз за мој укус. Носе одећу чим се у прозору зацакли иње. Многи носе пелене док су у стану. Обично су мали и, оно што ме највише запрепашћује јесте утисак да су заборавили да лају. Њихови господари их, често, не држе ради њих, паса, него ради себе и свог статуса.

Ишао сам улицом и нека жена је изнеда повикала:

Пазите!”. 

Нисам на време реаговао и угазио сам у псеће говно. Било је меко и расуто целом ширином стазе којом сам ишао.

Нисам се уздржао и опсовао сам. Врло сам избирљив када је реч о хигијени.

Жена се тргла уплашено.

Извините”, рекао сам јој. “Нисте ви криви.”

Жена је захвално погледала у моје лице а затим чучнула и папирним марамицама брисала стазу.

Био сам јој захвалан што је у равној свакодневици приредила са својим псом какав такав догађај.

Био сам већ заборавио на ту непријатност када је сретох поново на реду испред благајне у некој продавници у којој сам управо куповао мајице по систему “купиш једну, а добијеш две”. Није било баш повољно.

Али, мајице су биле одличне. Добар памук, зипзар испод грла бијелога.

Изволите”, рече псећарка. “ Ако се журите.”

Зашто бих ишао преко реда?”

Наспрам касе налазила су се врата на којима је писало само за особље.

Гледао сам у та врата и мислио како се делимо у свему и по свему.

Ред се отегао, како то бива.

Одрасли смо људи”, реће жена, стави ону нову електронску цигарету у крај уста, заклонивши је шаком и повуче слаткасти дим.

Које су њене тајне пропале везе, помислих крајичком мозга.

Гледала ме је погледом Мона Лизе. Пас је сада био апликација за флертовање које се поново враћа у моду.

Чему се смеје, помислих. Чему се смеје, мамицу јој кучкарску?

Пушила је и даље.

Напољу је завијала сирена кола Хитне помоћи. Киша је падала у несвест.

Какво лето”, рече жена.

Могао сам да је замислим у другој ситуацији.

Она то осети.

Жене све осете.

Имам двоје деце”, рече.

И пса”, додахох.

Само једно је имати децу а друго имати брак.”

Шта је под тим мислила?

Деца су код вас?”

Повремено.”

Нисам инсистирао.

И пас је повремено код мене.”

Постајала је занимљива.

Претпостављам да је то тешка ситуација.”

Трудим се да се понашам најнормалније.”

Разуме се.”

Свако ће увек имати оно што му припада.”

Замислио сам је како скида чарапе.

То је било најбенигније могуће.

Жена се насмејала и завртела главом.

Не, то се неће никада десити.”

Био сам коначно на каси.

Ово су кошуље за вас или поклон”, упита ме млада касирка са великим младежом на рамену.

За мене. Зашто питате?”

Насмешила се.

Ако су поклон, добијате гратис налепнице срца.”

Ништа нисам схватао то вече.

Како изгледам у очима других људи, у очима жена?

Какав је то знак? Та пропитивања и чуђења.

Да ли вам је добро”, упита ме кучкарка док сам провлачио платну картицу.

Одлично ми је”, лагао сам стављајући озојеним прстима кошуље у ранац.

Жена ме је гледала сумњичаво.

Гледа ме као пас који следи поглед господара, помислих.

Довиђења”, рече.

Требало би саставити неку игру, неку врсту укрштених речи, у којој бисмо се сретали само са онима са којима можемо да се волимо, помислих излазећи из продавнице у којој су грејали у сред лета, у којој смо се знојили као у скрајнутом углу новог пакла.

У повратку, по млечном сумраку, угледах силуету вука на путу. Чинило се да је ошамућен ударцем неког аутомобила. Вукао се преко цесте не обазирући се на сирену мог аутомобила.

Нисам желео никакву драму. Застао сам и чекао га да одлучи где ће. Притом сам закључио да се не ради о вуку него о питомом вучјаку кога је власник избацио из аута пред долазак зиме. Користио га је, помицлих, заиста користио, само на фрушкогорској викендици лети.

Пас је имао топле очи. Помислио сам у једном тренутку да га узмем и поведем кући.

Нисам то урадио.

Нисам задовољан сопственим животом, али, у исто време, не бих ништа да мењам у томе.

Додао сам гас и појурио. Пас је трчао за мном.

Да ли су наишла друга кола са дугим светлима?

Да.

Да ли су ударила пса.
Не знам. Не желим то ни да знам. Осећам се као кривац. Убица паса.

Она жена, помислих, би сада добродошла за разговор о томе.

У ствари, одувек сам волео псе.

И жене.


понедељак, 29. септембар 2025.

MILAN TODOROV: PROSEČAN ŽIVOT JAVORA

 







Uvek hodam istom stazom

rituali su dobri za srce 

i lažne utehe.

Javor na prilazu mostu

slučajno izrastao

stalno mi granama bode

oči.

Nekoliko puta sam njegove izdanke

polomio rukom.

Puklo je kao kad sečica šumareve

uvek jake sekire

udari u kamen.

Docnije sam izbegavao taj put

poput krivca

ćija krivica nikad neće biti

dokazana

ali za nju znaju on i

Bog.

Večeras ugledah motornom testerom

glatko posečene grane tog javora.

Put preko reke

bio je najzad neomeđen

zelenilom,

ali nisam osetio radost

zbog toga.

Štaviše, pomslih

nikad više neću lomiti grane

divljeg javora

jer sve što mi se opire

ima dobar razlog

koji ne moram da razumem.

Otpor je jedina opipljiva stvar

protiv koje mogu da se borim

i ostavlja trag

u čvorovima:

reka, grad, ovaj čas

i prosečan život

od 74 godine za muškarce.





RATKO DANGUBIĆ: FILATELIJA DANA

 





1.

Album nije bio običan predmet, već jedna od onih nasleđenih enigmi koje prelaze iz ruke u ruku kao porodično prokletstvo ili dar. Moj deda ga je čuvao u starom sanduku, obloženom crvenim plišem, zajedno sa požutelim pismima i delom požarom paljenim kovertama. Kada sam ga otvorio, nisam pronašao poštanske marke sa slikama kraljeva, država i ideologija, već dan po dan života, utisnut na malim pravougaonim papirićima.

Na jednoj „marki“ stajao je moj prvi dan škole, sa žigom iz G, 1952. Na drugoj, poljubac na raskršću u Beogradu, sa oštećenim ivicama, kao da je vreme ugrizlo trenutak. Na trećoj, dan bombardovanja 1999, bez žiga, prazna i gluva priča, kao da se pošta univerzuma zatvorila u tom trenutku.

Shvatio sam ono što mi je deda nekad govorio, ali nikad nisam verovao: živimo u poštanskom sistemu kosmosa. Nema događaja koji nije registrovan, daha koji nije otisnut negde, čak i ako mi verujemo da je zaboravljen.

2.

U jednoj od svojih mnogih beseda, poznati pisac je tvrdio da su životi pisaca prožeti cenzurom - spoljašnjom ili unutrašnjom - i da je najveće bogohuljenje ono koje izvršimo protiv sopstvenih sećanja, kada ih brišemo ili falsifikujemo. Te reči su odjeknule dok sam listao album: da li su ovi dani, skupljeni, već moja samocenzura? Da li sam filatelista vlastitih predrasuda, birajući one trenutke koje mogu da podnesem ili volim?

I tako se rodila paranoja: možda su neki dani falsifikovani. Možda sam izmislio čitave godine, kao što falsifikatori iz Kalkute prave kopije najređih maraka. Jedan žig izgledao je sumnjivo: „Mostar, maj 1991.“ Ali ja tog dana nisam bio u Mostaru. Ko je onda poslao taj dan bez datuma?

3.

Tu ulazi drugi pisac, senka što šapuće u biblioteci sna: Nisi ti vlasnik svojih dana, već njihova poštanska stanica. Ti si samo razvrstavač. U snu sam ga pitao: „Ali čemu onda album?“ A on je odgovorio: „Da bi verovao da postoji red u haosu. Da bi umislio da su tvoji dani tvoja svojina. A oni, zapravo, pripadaju Univerzalnoj Pošti Svemira.“ I trgao sam se.

Probudivši se, setio sam se legende portugalskog monaha iz XVII veka, koji je tvrdio da se posle smrti čoveku uruči kompletna zbirka svih dana, u zapečaćenoj koverti. Onaj ko je ume da ih složi u tačan red, oslobađa se reinkarnacije i ne vraća se u ovu beskrajnu, ludu poštansku igru.

4.

Jednog dana, dok sam tragao za zaboravljenim danom iz 1986. – letom kad sam navodno bio u Carigradu – upoznao sam starog poštara, kolekcionara dana. On je sedeo na Kalemegdanu, sa sandukom punim žutih koverata. „Tražiš falsifikate“, rekao je pre nego što sam išta izustio. „Imaš ih. Svi ih imamo. To su dani koji nemaju miris. Ako prineseš bilo koji istinski dan bliže svom sećanju, on će zamirisati: hleb iz peći, benzin iz starog fiće, miris kože voljene. Ako je bez mirisa - laž je.“ Njegove reči su me pogodile. Vratio sam se kući, otvorio album, i shvatio da trećina maraka-dana nema miris. Kao da ih je podmetnuo neko.

Ali ko?

5.

Odgovor se pojavio u obliku žiga, tamnog i kružnog: „Pošta bez adrese“. To je bio pečat kojeg se nisam sećao. Počeo sam da ga tražim u filatelističkim katalozima stvarnog sveta, i naravno, nije postojao. Tek tada sam razumeo: neki dani su stigli iz paralelnih života. Možda je, u nekom drugom univerzumu, zaista postojala moja verzija koja je živela u Mostaru tog sunčanog, nezaboravnog maja. Možda je, u drugom svetu, bilo bombardovanje koje nikada nije došlo. Album je hvatao ne samo ono što sam živeo, već i ono što sam mogao da živim, a nisam.

6.

Kao što dobri pisci umeju da spoje bajku i istoriju, i moj album se pretvorio u mapu političkih i porodičnih veselja, sećanja i tragedija. Markice dana bile su svedoci ratova, egzila, ljubavi koje su promašile voz, i one jedne koja je stigla tačno na vreme, ali otišla na sledećoj stanici.

I postao sam lud od sakupljanja: na buvljacima sam kupovao tuđe dane. Ljudi su ih prodavali jeftino, kao što se prodaju fotografije nepoznatih lica na sajmovima starina. Dodavao sam ih u svoj album, da popunim praznine. Tako sam živeo tuđe živote – dan-dva u Berlinu 1961, dan u Havani 1959, jedan kišni dan u Bombaju 1987. Ali svaki put kad bih umetnuo tuđu markicu, osećao sam da moj sopstveni život potpuno bledi, gotovo nestaje. Album je bivao sve gušći, a ja sve tanji, sve providniji.

7.

Završetak je, naravno, bio neminovan. Album se jednog jutra sam zatvorio. Pokušao sam da ga otvorim, ali korice su bile tvrde, kao kamen. Na naslovnici se pojavio žig koji nisam mogao da razaznam, osim reči: poslednji. Unutra je ostao samo jedan list – moj poslednji dan, još neproživljen, bez žiga. I nekako sam odbijao da na ovo mislim. Taj list kao „unakažen“ nikada neću videti. Ali možda će ga neko, kao što sam ja listao dedin album, otvoriti i reći: „Evo ga. Retki primerak iz serije Život. Samo jedan, nikada ponovljen. Bez mirisa, tek treba da zamiriše.“


недеља, 28. септембар 2025.

MILAN TODOROV: KAO RIBA




 Slučajno sam pre mnogo

godina primetio

u obrnutom ogledalu

da imam malu prirodnu

kvržicu iza uha.

Pregledao sam drugo

i u njenom skoro nevidljivom

vrhu

beše istovetna kvržica.

Moj sin takođe ima

takve kvržice.

Pitao sam druge ljude,

ali niko ih nije imao.

Ne znam čemu služe.

Ponekad ponesem sujetom

pomislim da su ih

imali kraljevi.

Ali ne volim da lažem

sebe.

Možda su ti mali kožmi izdanci

jedva uočljivi pod prstom

moja odbrana?

Jer biti drugačiji

ovde se ne oprašta.

A možda je DNK znak

da odbrana moja

i nije odbrana.

Ona je sidro

koje mi ne da da se

prepustim toku

neke reke

na primer.

Ali to je sasvim dovoljno.

Pokazuje mi ko sam

odakle sam

kako se nastavljam

tim kompasom na sopstvenoj koži

kako trajem 

kao riba od koje se

razvio život

pre nekoliko miliona godina

čovek sa greškom evolucije

dok koračam neusiljeno

bez opravdanja

ušminkanom

prokletom avlijom

ne znajući koliko ću

još izdržati.

Znam, ne mogu da se

vratim

osim u drugom svetu.

Ali tešim se

možda će jedne noći  sve

zaspati

jer u snu

svi preci i potomci

su živi.


субота, 27. септембар 2025.

MILAN TODOROV: IGRAČICA



Po sobi su stajale kutije na kutijama. Po stolu su bile razbacane perike, lornjoni, a na podu se sjala srebrna ćupica, rumena od vina, što je teklo i kapalo. Zlatan lančić ležao je na malim papučicama, pohabanim, a prozor je bio zastrt donjom, svilenom suknjom. Soba je bila puna sukanja…

*Miloš Crnjanski: Sveta Vojvodina.

Postoje te realne slike

ljubavi koje se nikad

nisu dogodile.

Sve je tu.

Šaputanje svilene čarape

koju je oblačila

nepoznata devojka

pred nastup folklora

a ti se zatekao u istoj odaji

sasvim slučajno

no ona nije marila

ili jeste

jer se svlačila i potom

oblačila vrlo koketno

za pogledom koji je

jasno govorio

mi smo savršena slučajnost

koja je pomislila

da sme da poželi.

Skok unazad.

Otišao si.

Imaćeš nove želje

ali pamtićeš taj trenutak

neostvarenosti

ne kao gubitak

nego pre kao

trenutak kome ponovo

treba reći da

iako uzalud.

Sada je sve mnoštvo

doživljaja koji se kotrljaju

teški od sećanja.


петак, 26. септембар 2025.

MILAN TODOROV: DO KRAJA


 

Bio sam mlad novinar.

Jednog dana urednik je zatražio

da napišem oštar tekst

protiv opozicije.

Uradio sam to.
Kad je pročitao

rekao je da je dobro

ali je dao drugom novinaru

starijem

da malo, kako je rekao,

opogani moj komentar.

Ovaj je to uradio.

Spiker na radiju je pročitao.

Posle mnogo godina

sreo sam urednika

u velikom praznom marketu.

Šetao je bez kolica

sam belog pogleda.

Pitao sam ga šta radi tu.

Brojim cene,

rekao je.

Nije me prepoznao.

Patio je od Alchajmera.

Bilo je besmisleno da ga pitam

bilo šta o onom dosoljenom komentaru

na radiju.

U megamarketu svirala je muzika

pored kasa

pored računa

pored onih glupih

security tipova…

Život je iscurio

reč po reč

do kraja rečenice.



четвртак, 25. септембар 2025.

НАД НОВОМ КЊИГОМ

Пише: Бранислав Б. Стојановић


Збирка прича Руски чамац Милана Тодорова доноси венац уланчаних проза које се надовезују једна на другу, творећи особену целину. Свака прича функционише као самостални ентитет, али тек у низу отвара свој пуни смисао. То уланчавање није само формално, већ и унутрашње – протагонисти, мотиви и идеје одзвањају кроз различите наративе, као варијације на исту тему: човеково трагање за новим духовним и моралним ослонцима.
Свет који Тодоров приказује није свет сигурних темеља, већ крхка стварност у којој су многи оријентири већ урушени. Његови јунаци живе у расцепу између онога што је пропуштено и онога што би тек требало изградити. Њихова судбина не мери се само личним неуспесима или надама, већ се препознаје као метафора модерног човека, човека који трага за собом у времену после слома великих прича и вредносних система.
Поетички дискурс Милана Тодорова извире управо из те напетости. Његово приповедање је сведено, често минималистичко, али свака реченица пулсира унутрашњим значењем. Аутора одликује суптилна ритмизација језика – тон је тих, понекад медитативан, али испод површине осећа се снажна емотивна струја. Он од прозе прави огледало у којем се рефлектују и унутрашње борбе и друштвени ломови. То није експлицитна друштвена критика, већ дискретна, поетска дијагноза нашег времена.
У том дискурсу препознаје се тежња да књижевност буде више од приповедања – да буде чин обнове. Тодоров гради наратив као што би неко градио кућу на згаришту: опрезно, свесно прошлих грешака, али и с вером да се може пронаћи нова хармонија. Његова проза је свесно лишена патетике; она се радије ослања на тиху, смирену ноту, остављајући простор читаоцу да у празнинама и тишинама пронађе сопствени смисао.
У контексту савремене српске прозне сцене, Руски чамац се издваја својом унутрашњом доследношћу и дубинским моралним преиспитивањем. Док део нове књижевне продукције нагиње ка фрагментарности, постмодерној игри или површном документаризму као и историјским архетипом, Тодоров у својим текстовима бира пут интроспективног и мисаоног. Његова проза се може довести у дијалог са традицијом лиризоване приповетке (од Данила Киша до Драгослава Михаиловића), али и са новијом генерацијом писаца који траже мост између интимног и друштвеног. У том смислу, Руски чамац не стоји ни као изолован подухват ни као имитација – већ као самосвојни глас у савременом књижевном пољу.
Руски чамац је зато књига која превазилази оквире класичне збирке прича. Она је и поетски дневник, и етички есеј, и интимна исповест, и универзална парабола. Оно што је чини особеном јесте верност унутрашњем гласу аутора – гласу који не пристаје на површност, већ се упорно враћа дубинским питањима: где су наше духовне и моралне вертикале, и можемо ли их изнова подићи из рушевина?
Ова збирка не нуди коначне одговоре, али управо у томе лежи њена снага. Уместо да разреши дилеме, Руски чамац отвара простор за промишљање и дијалог – са собом, са Другим, са светом. То је књига која не престаје да одзвања у читаоцу и дуго након затварања последње странице.





MILAN TODOROV: LIMENI DOBOŠ

 



*Ginteru Grasu


Nijedna osoba nije u sebi

sama.

Ne znam ko je to rekao.

Setio sam se toga

kad sam ugledao malog

crnog dečaka

sa limenim dobošem.

Kretao se hitro velikim

šoping molom

udarajući u taj plehani doboš.

Nije zastajkivao.

Nije prosio.

Invalid iz obezbeđenja

šantavo je potrčao za njim.

Remećenje ustaljenog reda.

Okolo behu ratovi

koje nismo primećivali.

Uronjen u lažni med

bio sam na strani

dečaka sa limenim dobošem.

Samo da ga ne uhvate, molio sam,

jer on sam ja i on je u meni

onaj koga gone.

Silazim niz stepenište.

Osvrćem se

ne znam kuda da krenem.

Limeni doboš još se čuje

vojske svih boja

napreduju očigledno

limeni doboš i dalje 

najavljuje nešto

što uznemirava

što se samo u vazduhu uočava:

Šta zar niste znali

da će sve da se ponovi?