-Први кинески цар, Ћин Ши Хуанг, који је живео 259 година пре наше, хришћанске ере, слао је експедиције на митску планину Пенглај у потрази за еликсирима вечног живота – иако су напици од живе које је прогутао можда заправо убрзали његову смрт – диктирао је своју последњу причу болесни писац.
Дуги низ година је боловао од неуродегенеративне болести и није више могао да користи прсте за куцкање по тастатури. Зато је причу сада, из главе, како се каже, диктирао младој секретарици.
Прича се бавила темом бесмртности о којој је у последње време све више размишљао.
Да ли се људски век може продужити и како?
Замислите, Душице - тако се, наиме звала његова књижевна асистенткиња – да у већини земаља постоји етички кодекс који забрањује трансплатацију срца више од једног пута.
Какав је смисао таквог морала?
Душица је само слегнула својим малим крхким раменима. Писац јој се свиђао на необичан начин. Није у томе било никакве могуће класичне љубавне везе. Свиђао јој се зато што је био прави уметник. Што је иза себе имао сјајне романе и приповетке. Неке његове приче су већ сада у обавезној лектири у средњим школама. А он је тако неспретан и тако усамљен. Зар га ти несумњиви успеси и слава коју већ сада има не могу учинити непролазним – питала се.
-Александар Велики, каже легенда, лутао је „Земљом таме“, митском и вечно мрачном шумом, у својој потрази за водом живота.
Да ли стижете да ме пратите?
-Да, мислим да могу да вас пратим.
-Хоћете кафу или чај? Да мало предахнемо, а ја средим мисли.
-То би било добро.
Тешко је устао. Сада се, пред њом посебно трудио, јер се у последње време дешавало да устане и закорачи а заборави да је устао и начино корак па падне низ степенице или поред кревета.
-Ако хоћете -рекла је асистенткиња – ја могу да скувам чај. Само, од чега желите.
-Нека – рекао је писац срећан што је упсео да се придигне. – Ви ћете ђумбир и жалфију, знам већ.
-Да, како знате?
Лаганим, опрезним ходом отишао је до мале кухиње. Била је прилично неуредна. Живео је сам. Жена и ћерка су остале у Чикагу а он се вратио у град у коме је рођен.
Скувао је две шоље, повеће, чаја, али је у своју додао и мало канабиса, прошверцованог као дозвољени медицински канабис.
Затим се са тацном која је подрхтавала у његовим рукама, вратио до фотеље из које је диктирао своју, показаће се, последњу причу.
Асистенткиња му се захвалила, чак му, мимо свог обичаја, упутила комплимент.
-Да ли верујете да ће људи у овом, 21 веку, захваљујући напретку науке и медицине, живети у просеку150 година? – питао је док су испијали чајеве.
-Можда – рекла је искрено – само да ли ће бити здрави?
-Здравље се често прецењује – одговорио је. -Живот је важан чак и када је човек болестан.
Схватила је да мисли на сопствену ситуацију, али није ништа рекла. Била је плаћена по сату писања. Паузе се нису рачунале. Знала је да он нема новца и да троши оно што му жена шаље из Америке.
-Како вам је супруга – упитала га је изненада.
Он се тргао.
-Зашто ме то питате?
-Извините.
-У реду. Схватам. То је једно од општих питања.
Добро је. Мислим да је добро. Нисмо се чули, додуше, скоро годину. Али, знам да је она добро и не бринем о њој. Бринем само о томе да ме не напусти интуиција.
-Шта вам она говори, ако смем да питам.
Погледао је погледом који је већ опазила. Знала је да му се свиђа. Није желела да потпирује ту његову, можда последњу, причу о мушком.
-Није ствар само о простом продужетку живота – рекао је. – Потребно је сачувати све мишеве у животу.
Није га разумела.
-Какве мишеве, побогу?
-Лабораторијске мишеве – рекао је мирно писац. У документарном роману неког руског писца, чини ми се да се зове Филипов, показано је како ови глодари заражени вечношћу беже из лабираторија и шире се светом.
-Ја се бојим мишева – рекла је асистенткиња.
Писац се већ заљубио у њу.
-Знаш, ја нисам заљубљен у идеју да живим вечно, него да некога волим.
Уздрхтала је.
-Морала бих сада да идем.
Ако се слажете, наставићемо сутра или кад ви то кажете?
-Знаш, писци рукују двема рукама.
-Нисам сигурна да сам вас разумела.
-Једна рука је алатка а друга део душе. Али старчка рука је рука која...не знам…
Она је знала.
И није могла да му помогне.
Мислила је само о мишевима. И бојала их се, као и увек.
Сутрадан је дошла у уобичајено време на посао.
-Уплашили сте се – упитао је писац озарен.
Збуњена није знала шта да му одговори.
-Глупо је што од тебе тражим да записујеш моје речи.
Наступило је неколико тренутака непријатне тишине.
- Ако умрем пре него што завршимо ово, запиши адресу моје жене. Она ће то све надокнадити.
Записала је адресу.
Линколнова авенија 767, број 2378.
-Добро – рекао је писац. – Сад заборави све што је било међу нама.
-Али – узбудила се млада асистенткиња – ништа није ни било.
-Ништа је права реч – рече јој. – Знаш, ја нисам писац. Ја нисам никакав писац. Штавише, ја презирем што морам да пишем. Чак и овако, сада, са штакама језика и ума. Ја сам само скупљач, људи, жена, љубави и којешта другог.
-Да – рече она. – Онда можемо да наставимо.
