Svugde na prilazu reci nabacano
drobljeno kamenje
pesak i mokra žuta zemlja.
Jabuka koja je rasla
pored ugašene fabrike
sasečena je i suši se kao
grobni venac.
Novi put koji se tu gradi
je novi raspored predela
za mene koji se nisam
najbolje snalazio ni u starom.
Znam, sudaraće se kamioni
na tom putu
sa jakim svetiljkama
a reka do koje se ne može doći
teći će kao voda za
hladan čaj
neutralan.
Ostaće samo pamćenje
ribe koje si lovio
sa, sada pokojnim bratom,
i pekao ih nabodene na
vrbov štab
da biste ih halapljivo jeli
jer beste gladni
vremena i sveta
koji se kretao.
Ali isto tako znam
ne želim da živim
u prepričavanjima
jer njima brzo ističe rok
trajanja.
Hteo bih samo žabu
u jami pored nasipa.
Veliku gadnu buljavih
očiju žabu
čiji bubuljičavi obrazi drhte
gadnu žabu
koja svedoči
o dubini vremena
o novoj zemlji
ukletoj folklorom
žabu koja je najbolji način
da se sazna o radosti
u kubicima u reči
"nikad više".
Нема коментара:
Постави коментар