1.
Album nije bio običan predmet, već jedna od onih nasleđenih enigmi koje prelaze iz ruke u ruku kao porodično prokletstvo ili dar. Moj deda ga je čuvao u starom sanduku, obloženom crvenim plišem, zajedno sa požutelim pismima i delom požarom paljenim kovertama. Kada sam ga otvorio, nisam pronašao poštanske marke sa slikama kraljeva, država i ideologija, već dan po dan života, utisnut na malim pravougaonim papirićima.
Na jednoj „marki“ stajao je moj prvi dan škole, sa žigom iz G, 1952. Na drugoj, poljubac na raskršću u Beogradu, sa oštećenim ivicama, kao da je vreme ugrizlo trenutak. Na trećoj, dan bombardovanja 1999, bez žiga, prazna i gluva priča, kao da se pošta univerzuma zatvorila u tom trenutku.
Shvatio sam ono što mi je deda nekad govorio, ali nikad nisam verovao: živimo u poštanskom sistemu kosmosa. Nema događaja koji nije registrovan, daha koji nije otisnut negde, čak i ako mi verujemo da je zaboravljen.
2.
U jednoj od svojih mnogih beseda, poznati pisac je tvrdio da su životi pisaca prožeti cenzurom - spoljašnjom ili unutrašnjom - i da je najveće bogohuljenje ono koje izvršimo protiv sopstvenih sećanja, kada ih brišemo ili falsifikujemo. Te reči su odjeknule dok sam listao album: da li su ovi dani, skupljeni, već moja samocenzura? Da li sam filatelista vlastitih predrasuda, birajući one trenutke koje mogu da podnesem ili volim?
I tako se rodila paranoja: možda su neki dani falsifikovani. Možda sam izmislio čitave godine, kao što falsifikatori iz Kalkute prave kopije najređih maraka. Jedan žig izgledao je sumnjivo: „Mostar, maj 1991.“ Ali ja tog dana nisam bio u Mostaru. Ko je onda poslao taj dan bez datuma?
3.
Tu ulazi drugi pisac, senka što šapuće u biblioteci sna: Nisi ti vlasnik svojih dana, već njihova poštanska stanica. Ti si samo razvrstavač. U snu sam ga pitao: „Ali čemu onda album?“ A on je odgovorio: „Da bi verovao da postoji red u haosu. Da bi umislio da su tvoji dani tvoja svojina. A oni, zapravo, pripadaju Univerzalnoj Pošti Svemira.“ I trgao sam se.
Probudivši se, setio sam se legende portugalskog monaha iz XVII veka, koji je tvrdio da se posle smrti čoveku uruči kompletna zbirka svih dana, u zapečaćenoj koverti. Onaj ko je ume da ih složi u tačan red, oslobađa se reinkarnacije i ne vraća se u ovu beskrajnu, ludu poštansku igru.
4.
Jednog dana, dok sam tragao za zaboravljenim danom iz 1986. – letom kad sam navodno bio u Carigradu – upoznao sam starog poštara, kolekcionara dana. On je sedeo na Kalemegdanu, sa sandukom punim žutih koverata. „Tražiš falsifikate“, rekao je pre nego što sam išta izustio. „Imaš ih. Svi ih imamo. To su dani koji nemaju miris. Ako prineseš bilo koji istinski dan bliže svom sećanju, on će zamirisati: hleb iz peći, benzin iz starog fiće, miris kože voljene. Ako je bez mirisa - laž je.“ Njegove reči su me pogodile. Vratio sam se kući, otvorio album, i shvatio da trećina maraka-dana nema miris. Kao da ih je podmetnuo neko.
Ali ko?
5.
Odgovor se pojavio u obliku žiga, tamnog i kružnog: „Pošta bez adrese“. To je bio pečat kojeg se nisam sećao. Počeo sam da ga tražim u filatelističkim katalozima stvarnog sveta, i naravno, nije postojao. Tek tada sam razumeo: neki dani su stigli iz paralelnih života. Možda je, u nekom drugom univerzumu, zaista postojala moja verzija koja je živela u Mostaru tog sunčanog, nezaboravnog maja. Možda je, u drugom svetu, bilo bombardovanje koje nikada nije došlo. Album je hvatao ne samo ono što sam živeo, već i ono što sam mogao da živim, a nisam.
6.
Kao što dobri pisci umeju da spoje bajku i istoriju, i moj album se pretvorio u mapu političkih i porodičnih veselja, sećanja i tragedija. Markice dana bile su svedoci ratova, egzila, ljubavi koje su promašile voz, i one jedne koja je stigla tačno na vreme, ali otišla na sledećoj stanici.
I postao sam lud od sakupljanja: na buvljacima sam kupovao tuđe dane. Ljudi su ih prodavali jeftino, kao što se prodaju fotografije nepoznatih lica na sajmovima starina. Dodavao sam ih u svoj album, da popunim praznine. Tako sam živeo tuđe živote – dan-dva u Berlinu 1961, dan u Havani 1959, jedan kišni dan u Bombaju 1987. Ali svaki put kad bih umetnuo tuđu markicu, osećao sam da moj sopstveni život potpuno bledi, gotovo nestaje. Album je bivao sve gušći, a ja sve tanji, sve providniji.
7.
Završetak je, naravno, bio neminovan. Album se jednog jutra sam zatvorio. Pokušao sam da ga otvorim, ali korice su bile tvrde, kao kamen. Na naslovnici se pojavio žig koji nisam mogao da razaznam, osim reči: poslednji. Unutra je ostao samo jedan list – moj poslednji dan, još neproživljen, bez žiga. I nekako sam odbijao da na ovo mislim. Taj list kao „unakažen“ nikada neću videti. Ali možda će ga neko, kao što sam ja listao dedin album, otvoriti i reći: „Evo ga. Retki primerak iz serije Život. Samo jedan, nikada ponovljen. Bez mirisa, tek treba da zamiriše.“
Нема коментара:
Постави коментар