Hromi
stariji fotograf, u pratnji mlađe žene, likom i pojavom službenice polako hoda
plažom. Zastaje kod devojaka i žena i pita ih da li dozvoljavaju da ih
fotografiše.
Na
moje iskreno zaprepašćenje one rado prihvataju ponudu nepoznatog čoveka sa
fotografskim aparatom. Ne pitaju u koje svrhe će slike biti upotrebljene.
Žena
iza njega nešto zapisuje u belu svesku koju drži na grudima.
Vreme
je sparno. Leto, koje je buknulo još u maju ne prestaje sa rekordnim toplotnim talasima.
Pred
devojkom izrazito belog tena u bikiniju boje kože, stari reporter zastaje. Ona
leži pri obali u plitkoj mutnoj vodi reke.
Talasi
izazvani teškim prolaskom bagera sa peskom besmisleno lupkaju o obalu.
Fotograf
podiže kameru. Devojka se zateže, menja poze. Njeno belo oblo telo liči na kulu
od slonovače. Nisam siguran da u ovom vremenu telo bilo koje lepe devojke ili
žene ima posebnost. Teško je to roditi i još teže sačuvati.
Svako
je danas istovremeno u svom svetu i u svetu opšte lepote koju diktiraju
internet portali.
Devojka
je, očigledno, uverena u svoju lepotu.
Sklanjam
pogled. Ne volim voajere. Ni pedere. Samo žene. Danas mi je na fejsbuku neki
nepoznati lik poslao pozdrav. Odgovorio sam onim žutim palcem. Nisam znao da li
ga odnekud znam. Toliko je ljudi projezdilo mojim životom. Odmah zatim on me
pita da li želim da budemo prijatelji u diskreciji.
Beži,
bre, u kurac.
Blokirao
sam ga.
On
šalje novu poruku: „Šteta, pozdrav“.
Osećao
sam se kao žena koju maltretira muškarac.
Neću
više.
Blokirao
sam ga na svim mrežama.
Čega
se bojim?
Čega
se bojite?
Sve
mi je postalo jasnije.
Nove
vrednosti starog života? Ne bih sekao vene zbog njih.
Fotograf
je ukrućeno stajao iznad devojke i snimao je. Nekoliko snimaka iz gornjeg a
zatim iz čučećeg položaja.
Šta
je video?
Njegov
izraz lica, ovako iz daljine, bio je bez emocija.
On
nešto govori asistentkinji.
Ko
zna šta.
Zatim
se približavaju ženi, ne preterano staroj ali naizgled pohabanoj. Pogurena je,
ogroman trbuh visi joj preko crnih, karminski crvenih gaća, dok joj ogromne
padajuće sise slične vimenima jedva drži grudnjak u boji pogrebnih zastava.
Boju
njenog kostima, ne znajući zašto, povezujem sa očevom smrću. Bilo je slično
leto. Otišao sam na groblje da biram mesto za njegov grob. Grobar je bio pijan
ili opijen suncem. Išao je za mnom. Tumarali smo, tada još ne ovoliko
naseljenim grobljem.
Nisam
mogao da odaberem mesto večnog počinka
za svog oca. Najzad, mislio sam i o sebi. I mene će tu, pogrešno sam verovao,
sahraniti. To je kao sila porodične teže. Ne možeš da pobegneš od nje.
Grobar
je počeo da gubi strpljenje. U jednom trenutku mi je rekao da peče ribu i da će
mu ručak izgoreti.
U
redu, rekao sam i nasumce pokazao prstom. Bilo je to dobro mesto za smrt.
Pokazalo se. Posle smo tu sahranili i majku.
U
svakom slučaju, hromi daba je prišao ženi u bikiniju za svadbe i sahrane.
Sada
sam znao zašto.
Takvi
amarkodovi se ne propuštaju.
Stvar
je bila neverovatna. Žena je pred fotografom dobila osećaj važnosti. Isprsila
se, nabacila skoro prezriv osmeh. Šta je bilo u njemu niko nikada neće saznati.
Uostalom,
pakovao sam svoje stvari. Stolicu na rasklapanje, ranac, kesu sa otpacima,
patike za vodu.
Devojka
sa belom kožom me je napadno gledala.
Možda bi kod kurvica za lovu mogao da prođeš, rekla je moja najvernija prijateljica.
Misliš?
Mislim.
Fotograf
je odšepao ne pogledavši nas.
Dunav
je umirao.
Nassa
je najavila magnetnu oluju.
To
znači da nevažne stvari, poput površnih tela postaju važne. Sve se menja.
Uzroci su nevažni. Algoritam je sudbina u koju ne verujem.
Kad ćeš me voleti?
Нема коментара:
Постави коментар