MILAN TODOROV: MAJKA

 

Kažu da leptiri žive samo jedan dan. To su neproverene priče. Postoji jedan leptir, mrko žutih krila koji me progoni svake jeseni. Pitao sam leptirologe, ako se tako naziva ta lepa disciplina, o čemu se radi. Ništa ozbiljno, rekli su, to leptir pokušava da se skloni negde pre zime.

Avaj, ali oni koji žive jedan dan. Šta sa njima?

Za leptire, pogotovo noćne, vezuju se mnoge horor pričice.

Ali, ne znam zašto moje simpatije su već dugo na strani ovih jednodnevnih.

Šta oni mogu da izgube?

Jedan dan. Samo jedan dan.

Ako je to dan koji ima pun smisao onda mu kažem bravo majstore.

Međutim, malo je takvih dana junaka.

Naši dani, kao što je lepo rekao Dis, su dani kukavice.

Mirimo se sa stvarima s kojima ne bi trebalo da se pomirimo ni za živu glavu.

Danas mi je jedan u crnom pežou uleteo desni ugao i projurio iako je imao znak stop.

Jurio sam ga posle toga nekoliko ulica i uhvatio kod pustog, sprženog lokalnog igrališta.

Zakočio sam milimetar ispred njegove skupe haube.

Nije mi smetala stvar poput „Izvini, desilo se“. Smetalo mi je što me je ponizio. I hteo sam da ga udarim iz sve snage po njuški.

Nisam mislio da li je jači.

Rekao mi je: „Vi ne znate ko sam ja“.

Bukovski bi mu odgovorio:

„Ti si obična pička“.

Otvorio sam vrata u nameri da izađem.

„Vaša reakcija je preterana“, rekao je uz sve bleđi ljubazni kez.

Žao mi je bilo što nisam poneo onaj bokser iz vojske.

Poklonio mi ga je neki disciplinovani vodnik iz Sombora.

Slučajno sam ga našao posle 45 godina.

Kolebao sam se da li da ga ćušnem u svoj novi ranac zvan Ispravljač kičme.

Odustao sam.

Malo sam se kajao.

Mislio sam i na ciganski nož koji sam jednog leta našao na putu. Ispao je iz kamioneta skupljača perja i gvožđa. Bio je neverovatno tanak, oštar i opasan.

Ni njega ne nosim sa sobom.

Iskušenja su još manja od gubitka ponosa.

Ali u godinama sam kada ne pristajem na mirenje sa zamišljanjem boljeg koje ne dolazi.

Pijem samo vino. Ne koristim pilule.

Otkud sad odjednom taj dubinski jed.

Čovek se možda zamislio. Nije stao na znak zaustavljanja. Ja sam zakočio. On je bleskasto veseo pogledao u mom smeru i nastavio da jezdi. Trubio sam. Video sam kako se smeje. Onda sam ga pratio. Ušao ej u slepu ulicu. Preprečio sam mu put. Video sam strah u njegovim očima.

Bili smo tako blizu kraja. Kao jednodnevni leptiri.

I ja sam drhtao od straha.

Nekad davno pročitao sam stih starog, tradicionalnog poete: „Samo spokojni mogu da ljube“.

Bio sam ceo život nespokojan.

Ipak, išao sam dalje.

Muška smrt i smrt dnevnog leptira.

Verujem da postoji debeo rodoslov muškaraca koji su živeli za jedan dan.

Dinastija jednodnevnih ljubavi je večna. To je kao ona doktorska preporuka : „Jedna mala čaša crnog vina dnevno“.

Ko se toga drži?

Svi govore da nebo nema granice.

Svi govore fraze.

„Vaša reakcija na moj propust je uveličana“.

Bio neki Turčin, beg, pa došao kod kaurina na ručak, te se posle njega izvalio pod smokvu i zaspao. Utom neki miš pretrči preko njega. Beg se uspravi hitro, izvadi kuburu ispod pasa i zapuca za mišem. Ali, beže, to je samo miš, zavapiše uplašeni domaćini.

Danas miš, reče beg, a sutra…

Sutra je vreme koje nam prolazi.

Međutim, postoji savršena sintagma. Ona glasi: „Tako se dogodilo“.

Arapi kažu Mašalah ili u prevodu Bog je tako hteo.

Bog. Zar on ima vremena za naše traume?

Zavisni smo o bogu, o navikama poštenja i vere i praštanja.

Ali kako sam, ili tačnije ko me je doveo do toga da sada sumnjam u sve?

I taj bes?

I taj dugo sputavani krik.

Samo kad sanjam majku znam da sam ispravan.