Srećni
prošli dani su otežavajuća okolnost za buduće.
Znam
previše ljudi koji su zatočenici tih dana. Vuku dane kao robijaške kugle.
Bili
smo srećni te davne 1957 godine. Spavali smo svi u istom krevetu. Otac bi
odlazio rano. Ne znam kud. Majka bi uz vesele zurle Radio Temišvara mesila hleb
koji bi nam trajao nedelju dana. Budio bih se i zatim opet padao u trans lakog,
dečjeg sna.
Ali,
ne želim to više. Ne sanjam to. Štaviše, bojim se toga.
Prošlost
je poput opasnog rečnog vira. Ti virovi su uvek nasred velike reke. I kad si
mlad, sve te vuče da preplivaš baš taj vir u toj reci. Sve te, sad tek shvatam,
vuče da se udaviš i prekineš sa svim patnjama, iskušenjima i demonima posle.
Bio
sam kukavica. Ali, neštzo me je zvalo da preplivam najveći vir koji se isprečio
između dve dunavske obale. Vir se nalazio tik iza srednjeg pilona mosta, kojeg
će NATO armada srušiti docnije i napraviti nove opasne virove.
Moja
majka, ona koja je mesila hleb u pet ujutro uz informbirovske vesti u kojima je
čekala trenutak kada će obelodaniti da je gvozdena zavesa pala i da će moći da
ide ka svojima u mađarski Segedin odakle je poticala – donosila nam je sportsku
opremu odande. To je bilo nešto novo i ovde maltene nepoznato. Imao sam, među
prvima, one ploveće dušeke i to sam sada iskoristio. Ipak, u dokazivanju
muškosti, prvi put, možda prvi put iskreno do kraja, želeo sam da plivam snagom
mišića i srca. Ako me nešto od toga izda, mislio sam, uhvatiću se za vazduhom
natrunjen krevet koji sam čelom sve vreme gurao ispred sebe.
Zaplivao
sam stotinu ili dve ispred pilona novog mosta. Dan je bio kao stvoren za
anonimnost. Nigde nikog. Ako uspem, niko neće ni videti ni znati. Ako umrem,
biću neznani junak.
Dete
o umiranju! Bože!
Između
postojanja i nestajanja je nevidljiv zid. Cigle u tom zidu su duše onih koji
nisu umrli potpuno, nego se još kolebaju snagom neznano kojoj i njima samima
nepojmljivom i strašnom.
U
nekim periodima život je kao izgubljena pa nađena stvar.
Na
trećini reke osetio sam malaksalost. Osim toga, naišao je neki rumunsku gurač
barži, Spor kao smrt, ali su zato talasi koji su ostajali iza njega bili visoki
pola metra. Rumunska zastava se, iako iskidana i zaprljana, prpošno vijorila na
pramcu broda.
Nisam
imao pojma o umiranju pod zastavama.
Nisam
znao ništa o umiranju. Svi moji su bili živi.
Trenutak
te spoznaje ozaruje moje dane i sada.
Plivao
sam i dalje. Sada već ne muški, na način kojim se dokazuješ, nego stilom zvanim
ženski. To je, kao što svi znaju, plivanje potrbuške sa kružni pokretima ruku i
nogu. Tako se svet okružuje, čini pitomijim.
Ipak,
imao sam utisak da su mi se svi organi popeli u srce i da će taj vrabac ispod
kaveza rebara da me izda.
Šta
će biti tada?
Zar
zurle Radio Temišvara?
Zar
majka i večita čežnja za starim domom?
Često
čitam pisce koji tvrde da su se gledali sa smrću licem u lice.
Ja
sam se sa smrću retko gledao, na sreću. I nije to bilo nikakvo gledanje lica u
lice.
Minuli
su ratovi i porazi. Previše je smrti svaki dan.
Plivaj.
I
plivam između stubova da bih najednom došao do vira kod srednjeg.
Čujem
zurle iz perioda pravljenja hleba.
Kao
da nisam ništa odbolovao. Kao da se nisam u potaji, stideći se pred bogom, izrugivao onima koji boluju od
prošlosti.
Da
jer neko samo kamenčić bacio sa tog nesrećnog mosta u vodu, ja bih umesto njega
potonuo
Umesto
svega, preplivao sam Dunav.
Ah
taj srceparajući balaševićki šund!
Umesto
slabe dečačke slave, započeo sam nemuštu mušku plovidbu.
Luka
broj deset.
Нема коментара:
Постави коментар