MILAN TODOROV: SVETO SRCE

 

 

 

Ispred popove kuće padna orah. U stvari, po zemlji se kotrlja polovina orahove ljuske, sklizne u betonirani levak i bućne u kanal pun vode.

Šta će biti sa njom?

Šta se kotrlja a da ga ne vidim kao što vidim orahovu ljusku ispuštenu iz kljuna gradskog gavrana.

Nepoznata žena, u prolazu, govori drugoj:
„Sve ti je to približno jednako“.

Hm?

Sve je jednako. Jednaka je hladnoća na Južnom i hladnoća na Severnom polu.

Hladnoća među polovima je, izgleda, globalna.

Ipak, važno je živeti na lepom mestu. Kao što kaže moj podstanar Nemac kome nikako da zapamtim prezime: „Na lepom mestu život je lepši“.

Primećujem da se pritom ne pominju ljudi.

Ne znam njegovu priču.

On ne zna moju.

Nije tačno da su sve priče ispričane. Međutim, nije pristojno raspitivati se za tuđa osećanja. Postoje osobe koje uopšte ne govore o svojim osećanjima. Ponekad, recimo baš ovih noći, ja sam u takvom stanju. Potrebna mi je nirvana. Ono da legnem ispod slonovog uha i ćutim.

Skoro svako veče vuče me reka. Idem u neki skrnavi restoran sa koga mogu da posmatram sidrenje brodova.

To je veština. Ono što ja u svojoj neukosti zovem brodovi su u stvari barže napunjene naftom ili ugljem. Sidre ih jer se zbog niskog vodostaja Dunava  ne usuđuju da plove noću. Dok prost svet gine u Ukrajini oni tobože uvode sankcije Rusiji, a dozvoljavaju taj slobodni plovni put od Crnog mora, preko Rumunije do Austrije i Nemačke.
Poznata stvar koja se zove licemerje zarad love.

E sad, šlepovi sidre ili vezuju za peščano dunavsko dno tako što bace ogroman lenger na dno i puste da reka nosi šlep desetak i više metar nizvodno sve dok se sidro najzad ne ukopa dovoljno duboko da drži na mestu hiljade tone rude ili petroleja iz rumunskih naftnih bunkera.

To sporo vezivanje nije ništa drugo nego moć čežnje.

A restorančić ili čarda u kome provodim večeri je, kao što bi to rekao moj zemljak i slavni pisac Mladen Markov, krčma na plovnom putu.

U njegovoj priči, ako me pamćenje ne vara, neko je nekoga ubio zbog ljubavi.

Ovde toga nema, mada ima ljubavi u pokušaju. Neke žene, obično u belom, kao noćni vilini konjici, lepršaju između stolova. Obično sa tankom vrlo bledom cigaretom među usnama. Uzgred, kad vidim cigaretu u nečijim ustima odmah pomislim na sigurnu smrt, Izgubio sam tako na desetine prijatelja i prijateljica.

Imao sam naporan dan i na tren sam zaspao u stolici.

Imao sam utisak da je svet upravo pušten sa lanca.

Neki bradati lik je upravo milovao mršavu mladu plavušu po potamnelim butinama.

Osmotrio sam pažljivije goste. Svima, bez izuzetka, svima su zenice svetlucale kao psima kada nanjuše meso.

Pomislih, petak je.

Petak. Vreme posta na vodi.

I mi smo, rekoh sebi, na vodi.

Moj podstanar bez ličnog imena mi je rekao da je ostavio ženu i dve ćerke u Beču samo zbog potrebe da se stvari u njegovom životu stalno menjaju.

I kako dalje?

Nisam pitao. Ne znam. Vuku me planine. Uskoro ću se preseliti na Kopaonik. Ne znam da li će to biti zauvek.
Čekam vetrove i kiše da me oteraju sa reke na kojoj provodim dane i poneke noći.

Pobeći od mrtve prirode je srećna iluzija. Priroda će se obnoviti. Kako? Ko zna! Ali, mi…Još se ponekad šalimo, ali to liči na izvlačenje mrtvog zeca iz šešira.

Sad razumem makroe. Upoznao sam jednog u Parizu, u Latinskom kvartu ili je to bilo blizu crkve Sakr ker, svojevremeno.

Ne postoji ljubav ako je posesivna, rekao mi je.

„Jednog dana bićeš moja“ – jednaka je besmislica kao ona „doživeti stotu“.

Da, bilo je to pred crkvom Svetog srca. Nikad ranije nisam video takvu crkvu i takvu procesiju. Otvore se jedna vrata, zatim vas sveštenik sve pevajući vodi kroz tamu zasvođenih aula i onda, kao Otkrovenje Jovanovo, sine nebo na izlaznim vratima a ispod je ponor.

To mi se svidelo. To nešto jako a izvan nas. Taj prazan prostor crkve sa kurvama i perverznjacima i svoditeljima i dobrim katolkinjama, koje su me toliko podsećale na moje tvrde plavičaste Majurkinje.

Vratio sam se.

Uključio četiri žmigavca ili migavca ili tako nešto.

Još sam radio u radiju. Muzika i tako nešto. Odlazio sam sam na plažu iako nisam bio sam.

Nisam vodio dvostruki život.

Stezao sam zube.

Toplota bedara dok spavam bez pidžama. Bez snova o mužu i ženi. Kao da je neko drugi a ne ja. I da si ti neka druga a ne ti.

Opasno je približiti se nekome.

Jer svako oko je slepo a iscelitelji su lopovi i prevaranti i sve bi ih trebalo pobiti sa onim cvetićima šeboja koje nude bolesnicima na smrt da taj šeboj iz sparušene bašte u Rumi kuvaju u noćima punog meseca i piju u zoru.