Moramo verovati u čuda, u iznenadne susrete, u
promenljivost ljudi, vremena, klime.
Čudo
nismo nikada dotakli. Uvek je bilo skoro. I tu i tamo. Uglavnom kao život ljudi
na uličnim posterima. Liči na nas, a to nismo mi. To je milovanje drške
kišobrana u nestabilnim vremenima. Revolucije, bune, demonstracije, sjaši
Kurto, sjaši!
Svaki
razlog je dobar za čudo neviđeno.
Jedna
moja daleka tetka je bila čudo. Vegetarijanac između dva svetska rata. Molila
se. Nije htela da jede ništa što ima oči. Bilo je toliko mesa za klanje tada.
Nije htela da učestvuje. Svi su mislili kako je to plemenito i naročito zdravo.
Iz Mađarske je otišla u manastir, neki, ne znam koji, na Kosmetu i tamo umrla
od raka.
Smrt
kao i čudo nema poreklo. Dolazi niotkuda.
Ipak
verujem da sam više puta bio blizu čuda. Mislim , dobrog čuda.
Demone, kao proizvod novog doba, ne računam.
O demonima ne znam mnogo. Uglavnom se to znanje ili neznanje sastoji od stava
da su u pitanju zle sile koje opsedaju čoveka ili njegovu kuću.
O
dobrim silama koje su tu, uz kuću, o tome bih voleo da razmišljam pred san.
O
dobrim vilama u zelenom, prirodom satkanom satenu.
O
nejasnoćama njihove pojave.
Uske
duge figure prisnosti bez ranije potvrde.
Trebalo
bi osveštati sve kuće.
Posaditi
milion stabala drveća u kojima će se gnezditi ptice koje jesu simbol slobode i
ljupkosti i sreće na tren.
Iznenadni
susreti su čuda bez objašnjenja.
Čuda
pri kojima se ništa ne govori.
Suvo
voće.
Ta
žena se pojavila iznenada,
Dugih
nogu.
Izgledala
je premršavo. Ipak, videlo se, imala je duge, vretenaste noge, mali trbuh, i
dug vrat.
Bio
sam vrlo umoran.
Od
čega?
Od
svega.
Bila
mi je potrebna pauza.
Tonuo
sam u katran kojim besomučno asfaltiraju ulice.
Нема коментара:
Постави коментар