Sad je sasvim jasno. Sve je sadržano u proticanju.
O
sreći ništa veliko ne znamo.
Ona
je ona koja ne dolazi ali ni ne odlazi.
Leti
su pokreti usporeniji. Kao kod mesečara u snu.
Da
li je zbog toga
manje
ubistava?
Upoznao
sam tipa koji radi u bolničkoj mrtvačnici. Zadovoljan je. Šminka pokojnike,
oblači i presvlači. Posao, kaže, kao i svaki drugi. Bakšiš je solidan. Međutim,
muči ga to što nijedna devojka neće sa njim. Naočit je, leporek i ima lepe bele
zube. Ništa mu to ne vredi. Kad kaže čime se bavi, one se presamite. I više
nikad, brate, kaže.
Upoznao
sam ga kad mi je u Urgentnom umrla majka i bila sutradan prebačena kod njega u,
pamtim, zelenu drvenu baraku. Odneo sam njenu preobuku i zamolio ga da je uredi
i očešlja. Ne znam zašto sam pominjao češljanje. Bilo je besmisleno. Možda sam
pamtio njenu kosu iz dečaštva?
Udaljavao
sam se od te sumorne zgrade. Sve vreme sam mislio da nešto debelo nije u redu.
Umrla mi je majka i to, dragi bože, nije u redu. Ali, još nešto nije u redu.
Nešto sve.
Nisam
mogao da čekam da se nebo ponovo otvori, da konji u štalama progovore, da mrtvi
siđu s oblaka.
Čula
se sirena ambulantnih kola. Zastao sam. Ali, pomislih, ambulantna kola koja su
koliko juče prevezla moju majku u urgentni centar su neka druga kola. Ništa
više nije isto. Kako mi je sve isto nedostajalo!
I,
vratio sam se do zelene mrtvačnice. Ništa se nije čulo. Pokucao sam bojažljivo
na drvena vrata.
Tip,
onaj isti, čupavi, provirio je samo glavom.
Šta
je?
Tutnuo
sam mu u džep dve hiljadarke.
Okej.
Hteo
je da šmugne.
Iz
džepa sam izvadio malu staklenu kuglu, onaj kičeraj u kome veje sneg i neke
sanke jezde niz brdo a pas trči za decom.
Stavi
joj ovo u sanduk.
Ne
beri brige.
Da
li je stavio.
I,
šta to menja?
Posle,
kad je sve prošlo, sretnemo se u gradu. On je mene prepoznao.
Hajde
da negde sednemo, ali bez priča o mojoj mami. Važi?
Važi.
Pričaj.
Neki
težak dan? Sparno je tek je maj.
Vidi,
drugar, mene meteorologija ne zanima, iako sam završio baš školu za to. Ali,
bio sam svašta. Ribar, čuvar čamaca na noćnim vezovima, bio sam i u zatvoru
zbog neke gluposti. Posle zatvora, rešim da se više ne bavim živim svetom.
I?
I,
sad me nijedna riba iz živog sveta neće. Živim sa ocem koji je slep i ne čuje.
Mogu da privodim dame svako veče.
A
ja mislim o Darvinu. Kako nas je zajebao. Kakva evolucija kad je smrt poslednja
karika u tom evolutivnom sranju? I kad zbog smrti nema karanja neophodnog za
evoluciju.
Nismo
govorili o tugama. To mi se svidelo. Samo o karanju.
Da
li si primetio da su devojke sve lepše?
Slabo
izlazim.
Bio
je onaj antički junak prikovan za stenu, onaj kome su crni gavrani kljucali
srce.
Kako
se ono zvao?
Koga
danas zanima Prometej?
Mene
je, na primer, u to vreme zanimao samo seks bez emocija. Nikakvo zaljubljivanje i te trice. Žene to ne
vole. Njima odmah proklija srce, zaljube se i smatraju da odnos nije moguć bez
ljubavi.
Obećao
sam mu da ću mu nabaciti neku svoju školsku drugaricu. Bila je debela, ali je
volela muške grube šale.
Imao
sam omiljenu kafanu. Tamo sam ih spojio. Nažalost, on nije pio a ja sam odmah
otišao tako da nisam znao kako se randevu završio.
Sreo
sam ga posle mesec ili dva.
Bio
je pripit.
Gde
si, šta si?
Oženio
sam se.
Sa
onom mojom?
Ma
kakvi. Sa njenom najboljom drugaricom. Ona tvoja je kad sam je doveo kući počela
da gaji kokoške. Pročitala je negde da je to dobro protiv depresije. Grobari,
navodno, imaju puno dvorište kokošaka.
Tada
sam već počeo da pijem. Jedne večeri uvatio sam jednu njenu kokošku na legalu i
natrćio je. Nije išlo, ali ona je pobegla glavom bez obzira.
Ne
verujem ni u kakve psihološke teorije. Gledam lipsale. Kakve teorije!
Stvar
je u tom da postaneš niko.
Bio
sam večeras kod svoje izabrane doktorke. Rekla mi jr kako joj sr čini da sam
previšei bezrazložno nervozan.
Mogli
bismo da uradimo pretrage, predložila je.
Posle
godišnjih odmora, doktorko. A tada ne sumnjam da ću želeti lepši kraj od ovog
sada.
Нема коментара:
Постави коментар