MILAN TODOROV: PESAK

 

Kad bi leto trajalo večno, možda bismo se izvukli. Zima je jeziva kao mamin grob.

Prepuštam se prirodnim zakonima. U prirodi nema iznenadnih događaja. Sve stalno i u isto vreme postoji. Nema kratkih ljubavnih veza.

Usamljenost u prirodi je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, oslobađanje od usamljenosti.

Sad, postoje individue koje se od usamljenosti leče na razne načine, uglavnom se to svodi na balavljenje tuđih ušiju.

Kao dečak bio sam veoma usamljen. Živeo sam u kući čiji vlasnik nije dozvoljavao da mi dođu drugovi da u dvorištu šutiramo loptu, recimo.

Njegova druga žena, sećam joj se imena: Vilma, negovala je cveće u opsežnim rundelama. Decu nisu imali.

Mislim da su me voleli na neki izopačen način. Za božić bi mi poklanjali knjige. Želeli su da me oblikuju kao neku svoju prošlost. Ipak, njihov problem je bio što nisu imali priliku da od dece nauče da vole svet.

Osim toga, svako od njih je imao ljubav svog života iza sebe. Tu nije bilo mnogo mesta. Oni su, sad tek razumem, bili prijatelji. To je veoma rastegljiv i ponekad ganutljiv pojam.

Iza toga često stoji greh u prethodnim životima.

Nisam to tada tako jasno znao, ali sada slutim da me je i to oblikovalo.

Taj strah od nužnosti ljubavi. To „moramo se voleti“. U suprotnom propašće svet.

Ponovo čitam Stari zavet i Knjigu propovednikovu.

Kako se surovo obračunava sa prošlošću“!

Moja opsesija prošlošću je samo poneka dokolica. Ništa više.

Zanimaju me zvezde koje Nassa otkriva svakodnevno.

Taj sjaj koji nadolazi iz večne tame. Taj greh mladosti civilizacije ume opasno da uznemiri.

Zar su avanture još moguće?

Ne, ne treba pamtiti ni sitne ni krupne flertove.

U prirodi nema strasti u smislu emocija  pesme: „Mislio sam da je život dve tri čaše rujnog vina / vrisak žena sa kolena / i jecanje violina“.

Hm. Posle se pokaže da dve tri čaše vina nisu dovoljne. Potrebna je tu i neka žestina. A žene koje ciče sa kolena su ili pijane ili javne metrese.

O skičanju violina ne bih trošio reči. Moj pokojni prijatelj Žare, veliki vinar, voleo je da mu jecaju ciganske violine dok sam ja uvek bio zgrožen. I tako smo se polako razilazili. U dva zvuka.

Sad vreme uglavnom provodim na reci pored mosta.

Most donosi ujednačeni žamor života ni suviše blizu ni suviše daleko od mene.

Ne želim da se podsećam prošlosti tog i svih srušenih mostova u gradu koji sam zavoleo kao rodni grad.

Pored mosta ima galebova, tu je poneka čaplja i neumorni ploveći bager koji crpe pesak s rečnog dna, izdubljuje ga i zatim izbacuje na obalu.

Svet se gradi od zrna peska.

Od pogleda ispod kapaka na susednom stepeništu.