MILAN TODOROV: KORENJE

 

Neki golub ili golubica, svaki dan je ptica doletala ma terasu po mrvicu hleba.

Već je drugi da kako je nema.

Još jedan pokazatelj napetosti života. Mora se održati ritam.

Svaki dan plivanje.

Svaki dan ronjenje.

Svaki dan sunčanje.

Svaki dan prebivanje u hladu.

U pesku tanko, dugačko korenje vrbe udaljene desetak metara.

Vrba je usamljena. To pokazuje korenje.

Ali, vrba je lek. Njen list je prepun kinina od koga se pravi aspirin. Lek za sve bolesti.

Obrisi našeg postojanja se leti razlivaju na ja i ti.

Udaljenost krošnje od žilica koje je hrane je poput rasprave o bogu. Da li se piše malim ili velikim slovom? Da li to ima uticaj na božansku volju?

Gospod je dobar. Tako svi kažu. Zašto im ne bih verovao?

I sad, tu smo.

Ne drži jako korenje nebo, nego ono slabo, ono koje sumnja, ono koje iz raznih razloga a najjači je vaspitanjem ugrađen osećaj stida zbog iskrenosti osećanja – preuzima ulogu muškarca.

Sirene ambulantnih kola. Da li je neko umro?

Zaustavljam automobil na putu koji od male kapele vodi do groblja. Ide sprovod. Pet žena na suncu i pop.

Jebem ti život.

Ponekad mu mahnem, tom životu, u mimohodu na tom putu. I on mi, već u odlasku, maše rukom u retrovizoru.

Tera me na misao u koju stvarnost da verujem?

U takvim trenucima, ugasim motor i sklopim oči.

U mraku ispod kapaka mrmljam: nekoga odnose, nekoga odnose…

Brze misli su sada neuspešne.

Na primer, misao o mogućnosti da čitamo sa vrhova prstiju.

Kažu da svaki čovek, a na svetu trenutno živi više od sedam milijardi ljudi, ima svoj otisak. To me plaši. Otisak je kao grob streljanog u prisustvu vlasti. Ima takvih krajputaša.

I zbog toga, a ne samo zbog toga, u internet kalendaru za sutra, svojevrsnom podsetniku, upisujem:

Probaj.

I korenje je udaljeno pa živi.