MILAN TODOROV: IKONA

 

Na društvenim mrežama vrlo često korisnici objavljuju slike svetaca i svetica sa zahtevom da ako verujete da vam baš oni pomažu kliknete na sliku i kažete da.

Ti ljudi misle da stvar sa verovanjem tako deluje. Publicitet, laki pritisak prsta na ikonu ispod plastike telefona.

Ti ljudi ne shvataju da  sveci mogu dodirom vašeg prsta odrediti u večnom kalendaru vašu smrt.

Ili vašu ljubav.
Biram ovu drugu opciju.

Uostalom, ako su se nekada dešavale čudesne i neobjašnjive stvari, zašto toga ne bi bilo i danas?

Smeh i ridanje kao da nikada nisu bili bliži.

Nauka tapka. Medicina ne leči ni grip. Sve prolazi samo od sebe.

Trebalo bi biti bezličan kao portparol ruske armije dok saopštava dnevni rezultat rata sa Ukrajinom.

Ja ne verujem u ponos kao vrednosnu kategoriju. Zar nije to tvrdoglavost oplemenjene sorte ljudske loze.

Zasadio sam mladi vinograd. Da me čežnja mine. Plod loze je moj barjak. Produži se, produži!

Ali, sveci ne ustaju sa nama. Nama se samo tako čini.

Uostalom, zašto bi svi sveti uvek bili na našoj strani?

Verujem da postoji božji plan za sve nas. Uzgred, delimično sam ateist. Delimično ne verujem.

Reka je danas živa voda. Sva ta tela na mom portalu zvanom „Divlja plaža“ su neprivlačna. Uvek, na kraju naravno, shvatiš da je lepo, sočno i duguljasto poprsje upravo skockano za tvoj pogled pod tamnim naočarima i da tu nema ničeg većeg i ničeg više od opšteg ženskog nasleđa. Tako su činile i njihove mame.

Volele su.

I onda su počele da poboljevaju. Razume se, svakom se to može desiti. Život je grub i ne plače za nama kao mi za njim.

Sve je više betovenskih pogrebnih povorki. Ono, grobari, službeno lice i, možda, pas.

Da li je to razlog što me sve više muči nespokoj.

Nespokoj je divna, pogrešna reč.

Sve mi se grči u utrobi. Toliko mi se steže da ne mogu da kenjam danima.

Pokušao sam razne stvari. Sa drugim ljudima. Sa drugim ženama (Klikni# ako si ri bila ta). Ali, uvek se sve svodilo na moje oko, na moje uvo, i moju slobodu mere.

A ja sam dopuštao hirove. Muško ženske svari u pakovanju „hoću – neću“.

Igre trajanja imaju kraj.

Da li ću te zateći u krevetu ove noći?

Ne moramo više da se volimo.
Da li ima mučnije rečenice?

O prolaznosti strasti napisano je milion stranica.

Bože, daj mi da izdržim budući život bez strasti.

Ustanem, miran sam, hladan, rekao bih svečan.

Na plaži ilustrovana leđa žena. Ponovo su u modi tetovaže kao u doba Kolumba.

Mislim na priče o mornarima. Ono kao: siđu na kopno, ljuljaju se, nađu dobru, ne mora lepu, žensku, obujme je oko kukova i drže se za njih kao za uže dok vetar duva.

Ali, ipak ništa tako ne ojača čoveka kao kad je beznadežno dugo bez žene.  Tada se trudi da se u svemu usavrši. Misli da je njegova zapuštenost kriva za sve. Radi naporne vežbe, jede manje, hrani se kao ptić, brije redovno, izlaže svoje telo suncu i vetru da sakrije pore godina na sopstvenom stablu.

Sitne nežnosti se pretvaraju u solidarnost, tako opšteprihvaćenu.

Boj se vetra.

Ja ga se bojim.

Imao sam sedam godina i živeo u najsurovijem delu ravnice koju su svakog leta pustošile gadne panonske pijavice. Tog letnjeg podneva čupale su krovove i prozore. Istrčao sam na ulicu. Deblo starog duda proletelo je pored mene kao na slikama Milića od Mačve. Zatim je pijavica i mene poduhvatila i ponela. Ne znam koliko sam leteo. Za to vreme oluja je poskidala crepove sa naše kuće i na tavanu izmešala žito i ječam tako da nisu bili više za ljudsku upotrebu.

A ja sam i dalje leteo nošen opakom pijavicom koja je došla niotkuda, iz srca praznine neba.

Vazduh je bio drugačiji. Posle ću shvatiti da je sve drugačije kada si na granici života.

Kratko je trajalo. Sad mi izgleda da je kratko trajao taj moj let iznad nesreće.

Ponekad, u snu, ili pre sna, ja još vidim taj let i pitam se da li je on bio deo onoga što nikada neću imati ili dosegnuti.

Veru da išta postoji?

Svece?

Sveće?

Moć molitve?

Najzad, da li je ovakvo postojanje jedini oblik mog postojanja?

Ako jeste, šta mu preti?

I sad neka sponzoruša (na prvi varljiv pogled) uvija svoje dugo vretenasto telo oko muške bukve od sto dvadeset kila/godina.

Pritom, seva crvenim okicama okolo. Istetovirala je lava na donjem delu leđa. Životinja kandže drži prekrštene. Za sada.

Ali niko nikad nije nevin.  Tetovirali su se i stari Egipćani. I onda se to nastavilo. Ta priča kože. Teško je dodirnuti jedan talas a zatim ne izazvati drugi.

Riba je izašla iz mora i telefonira. Na levoj dojci, malo iznad doduše, je ikona sveca.

Vetar u blagom pojačanju.

Strah od gubitka.

Aleluja.