Pitanja
života i smrti su preuveličana. Svi znamo kako će se ovo što zovemo život
završiti.
Beleške
Leonarda da Vinčija o anatomiji između redova govore o teškoćama sa kojima su
se rani anatomi suočavali u pokušaju da pronađu mrtva tela. Često su krali tela
iz veriga ili grobalja. Moderna medicina mnogo duguje pljačkašima grobova. U
Škotskoj su otišli dalje. Pojavila su se dva opskurna lika po imenima Burk i
harej koji su do leševa za anatomiju dolazili na najjednostavniji način. Ubili
bi potencijalnog kandidata.
Karma
ih je stigla. Bar jednog od njih, tako da sada polaznici Medicinske škole u Edinburgu
odlazeći na časove anatomije svaki put moraju da se očešu o njegov skelet.
„Leonardo nikad nije bio zadovoljan predstavom smrti a da nije istražio kako bi ona mogla biti oživljena dinamikom života“.
Dinamika
života je većim delom ipak sazdana na uobrazilji.
To
je neka vrsta placebo efekta. Moji drugovi, njih troje iz srednje škole, jedno
veče su spavali sa devojkom koja im je
podarila ono što se tada eufemistički zvalo kapavac. Dvojica su se obratila školskom
dispanzeru a treći od sramote nije. Svi su ozdravili. Kako? Eh, ne pitajte… Ne,
nisam bio onaj treći, iako sam pri bližim kontaktima sa devojkama nosio taj
strah u sebi.
Kao
da sam verovao da pored autopsije tela postoji i obdukcija morala, ponašanja,
obesti, perverzija…
Docnije,
mnogo docnije shvatiću da nam žene uvek vraćaju pozajmljeno. Ali, vreme
verovanja u čuda ne bih menjao.
Danas
ne znam za čim me muči nostalgija.
Svetlo
u sobi dugo gori a još nije ni jesen.
Leto
je i plaža je teška od nevoljenih žena.
Plivaju
sam, hodaju same, smeše se svom odrazu u mobilnom telefonu.
Čini
mi se da nikad nisam video toliko samih a ipak samouverenih žena.
Ako
postoji hibernacija, što ne bi postojao letnji san ženki izumirućih ljubavnika?
Izumirući
ljubavnici su umorni. Nije tačno da su sve pokušali. Postojala su tu razna
ograničenja, o kojima učtivi ljudi najradije ne pričaju mnogo.
Izumirujući
ljubavnici su skloni sumnji. Kakva si bila u mladosti?
Izumirući
ljubavnici ponekad pitaju, ne očekujući odgovor, kakva si bila sa dvadeset ili pedeset
pet godina? Stvar je hrono odnosa. Vreme je u početku malo važno. Svi ćemo biti
skeleti ili manekeni autopsije kod nekog novog Leonarda.
Dunav
je najzad, o sreće, proglašen najčistijom evropskom rekom zahvaljujući
Austrijancima.
Gavrilo,
da si to znao?...
Ali,
ovo je samo jedna u nizu reči koje zriju kao smokve ispred kuće za koju još ne
znam da li je moja.
Živimo
u njoj bezmalo trideset godina i još ne znamo ništa o kućnim demonima koje
valja oćutati.
Vetar
na plaži je cimao kanu u koji sam, uz dozvolu vlasnika, trebalo da uđem i
otisnem se koju stotinu metara.
Nevoljena
žena u rasparenom kupaćem je stajala na mokrom pesku.
Izvini,
rekoh u sebi, ni ja nemam oslonac. Zatim sam zaveslao. U tuđem čamcu.
Voleo
sam vas sve, govorim, ali me vetar u lakom lažnom čunu baca tamo i ovamo.
Нема коментара:
Постави коментар