MILAN TODOROV: BUDI SREĆAN

 

Ričard Gir, kažu, ima savršen recept za očuvanje ili povratak duševnog mira. On svakom čoveku koga sretne glasno ili u sebi kaže: Budi srećan.

Ali, šta reći ljudima koje srećeš u snovima?

Kako poželeti sreću ljudima koji bi da budu mi, makar u prividu sreće?

Najzad, ta sreća!

Ko je ono napisao belešku o porodici koja nedeljom sedi ispod krošnji palmi ili javora pored reke ili jezera ili mora i ne čini ništa. Samo sedi i čeka da padne veče.

Ko je stvorio svet?

Znamo.

Ali, šta je sa duhom koji je čekao da se nekakav svet stvori?

O, to već liči na Spinozu i njegovu jeres, premda mi to nije bilo ni na kraj pameti.

Čekati. To me muči.

Ponekad noću, u polusnu, uhvatim svoju ruku na golim bedrima.

Čekati.

Šta?

Nebo je puno puščanih hitaca u prazno.

Ništa neobično. Kad se nišani uvek se to čini polovično, samo jednim okom.

Uostalom i sreća drveća je sreća pojedinačnog lista, onog još neotpalog.

Godinama pokušavam da zaptim stablo breze uz kuću. Mladice koje se krajem leta gizdaju u boji belog zlata nikako mi se ne primaju. Uz reku, u neverovatno oskudnim uslovima, naprosto bujaju.

Sastav tla ili udaljavanje drveća?

Seme je nesigurna stvar. Od njega je samo sejač nesigurniji.

U staro vreme postojale su žene koje su specijalnim vežbama, samo njima znanim, trenirale svoje „karlične zdjelice da bi postale tople i gostoljubive za muškarčevo sjeme“.

Gde su sada?

Nemoguće je utvrditi ugao pod kojim svet pada.

No, da li je to ikome, osim ljubiteljima apokalipse, važno?

Poslednjeg dana vredeće samo ono što smo voleli.

Miris psa posle majske kiše.

Neke sandalovine.

Oskoruše poslednjeg sunca.

Landaranje đorđa u lakom plivaćem šorcu pred olujom.

Pred tim su sve salve u slavu države đorđe u hladnoj vodi.

Divlja patka koja u plitkoj vodin uči pet pačića da plivaju i da se boje i moje opažanje toga – da li je dovoljno za iskupljenje.

Nisam ja baš od tih. Malo sam, malo, kao krila leptira, poprljan.

Ko zna šta će otkriti kamere naših mobilnih telefona kad ih istresemo pred svetog Petra. Prilikom prelaska reke Stikas u Hadu valjalo bi to sve pobacati u mračnu vodu.

Osećaj prostora zaprljan je skrivenom stranom naše prirode na pozadini noćnog neba.

Ne mogu da zaspim. Posmatram to nebo iz spavaće, zapadne sobe.

Čovek nikad ne može da bude siguran koliko je udaljen od suštine, od svemirske istine o sopstvenom postojanju.

Žene su kao trava. Rastu a onda se, u nekim godinama, šišaju na kratko i ne rastu, nego stoje, posmatraju nas, mere, ne bi da prenagle i osramote se, čuvaju se za nešto što je odavno izvetrilo a za njih još nije izgubilo vrednost.

Sa poznatim novosadskim advokatom ispio sam večeras dva vrča vina. Pričali smo o životu. Rekao mi je da je imao mnogo žena u životu i da su ga sve terale da se kune svojim jedinim srcem u večnu vernost.

I, pitao sam ga, šta je bilo na kraju.

Lagao sam. Ali više ne lažem Kunem se u pejsmeker.

Liči na tanku anegdotu.

Nije važno.

Želeo sam da studiram pravo i budem advokat.

Da odem u rat kao jedan poznati novosadski advokat i da se vratim i da se suočim sa sobom.

Sreo sam ga na pijaci. Lukavi zlatiborski seljaci pokušavali su da mu uvale nešto sira i kajmaka.

Bio je poguren. Teško se kretao. Mozak mu je, međutim, bio svež.

Hvala, rekao je, ja smem da kupim samo ono što su mi zapisali na papiru.

I sad ja mislim o tom papiru. Na njemu je sve zapisano. Moj život, moje ljubavi, moja razočarenja, moja iskušenja, moja čekanja, moje patnje i moje mržnje i tačan datum moje smrti, način na koji ću otiči pa pa.

A papira nema nigde.

Da li bih bez njega mogao da započnem novi život?

Možda nije sve onako kako piše u knjigama. Možda je potpisan mir. Možda .

Ali, znam iz vojske, ako puška zanosi potrebno je nišaniti prst ispod srca.