Nekada smo dtžali pse, Uglavnom one velike, lovačke, lepe i strašne na izgled a u suštini su bili kao i mi: ranjivi i krotki.
Kažu da ljudi i psi imaju najviše sličnosti u hromozomima, ako sam upamtio.
I tako su psi, poput ljudi, dobijali razne bolesti i umirali sa onim pogledom posle koga plačeš u kupatilu sa svim slavinama odvrnutim na najjače.
I tako smo prestali da gajimo pse.
Međutim, odjednom se javio taj nagon da neko živo biće koje ne ispoljava prijateljstvo kao zahtev, nego to drži za prirodno, bude uz nas.
I onda se pojavio taj crni mačor sa zelenim očima.
Viđali smo ga skoro svako veče na čardi uz reku.
Da ga ukrademo?
Iscepaće ti čarape.
Kao da sam neko drugi. Odjednom se pojavio taj prljavi sitnosopstvenički interes.
Nikad nisam smatrao da imam dara za tu svinjariju. Ali, ona se pojavila.
Konformista se probudio u meni.
I dok tako razmišljam o sebi, osećam s nesigurno.
Hajde, na stranu to što time pokušavam da zanemarim prošlo vreme, ali zar ne zanemarujem vreme generalno? Vreme života. Ili vreme smrti? Ili ovo poluvreme? Poluvreme raspadanja? Hm. Zar nijen preterano.
Mali mačor. Mačo.
Sad su mačo tipovi, ako ste primetili, uglavnom debeli. Kajla oko vrata, Džinovski sat na desnoj ruci. Tetovaža na širokim, majčinski maljavim sisama. I obavezan krst oko vratine.
I, uveren sam, ne veruju u svoje postojanje.
Ponekad mislim da ljudi nemaju izbora. Samo oponašaju opšti manir vremena.
Međutim, od nekog doba mene nimalo ne zanima mišljenje ljudi, nego ono što oni ili one osećaju.
Mogli bismo o tome da raspravljamo.
Upoznao sam devojku na plaži koja je imala istetoviranu masku na levoj butini. Pitao sam je da li je tetovaža trajna ili se može obrisati. Rekla je da je kod nje sve trajno i da ona veruje samo u trajnost stvari. Pritom je lako svukla deo donjeg kupaćeg kostima.
A ja mislim da li je u skladu sa mojim principima ukrasti nekog mladog mačora, lovca, jebača, spasitelja u dugim zimskim noćima bez snega.
Нема коментара:
Постави коментар