Sve
važno što se dešava, dešava se unutra, u nama. Ne postoji kosmos izvan naših
tela. Astronauti koji borave u svemiru izgube za šest meseci onoliko koštane
mase koliko bi na zemlji izgubili za pedeset godina. Razlog je u unutrašnjosti
Zemlje. Na sedamdeset i više kilometara zemljine utrobe nalazi se ogromno
gvozdeno jezgro koje nas sve kao veliki magnet drži zakovane na ovim mestima.
Gravitacija?
Čisto
sumnjam. Ja to zovem sila privlačenja, mada prilikom tog hemijskog procesa
nikakva sila nije preporučljiva.
Naučnici
to definišu kao „ čin izmamljivanja i prisvajačkog transfera“.
Izmamljivanje
donekle mogu da razumem. Prisvajanje je već komplikovano. Recimo, nekad je ovo bila
Austrougraska i mog deda strica su mobilisali da se za račun te carevine u
Galiciji bori protiv Rusa. On se borio koliko je morao a onda se predao Rusima.
Oni su ga proveravali. Znao je očenaš. Dobio je porciju hrane za taj dan. Posle
se snalazio. I onda su mu rekli da može da ide iz logora ali samo u Solun.
Solun je tada bio naša kuća. Stigao je tamo i kao dobrovoljac(sic) krenuo u
oslobađanje Srbije. Zaustavio se tamo gde i srpska vojska. Kod Segedina. Tamo
gde su srpski oficiri na belim konjima frktavo uletali u reku Moriš i zabadali
uralske srebrne sablje u njeno plitko, muljevito i prevarno dno.
Dovde
je Srbija.
Dedi
su, čujem, postavili spomeni u centru sela, u onom tršavom prašnjavom parku
ispred komunističkog Doma kulture.
Spremam
se da odem da vidim njegovo ime u kamenu.
Ali,
ne idem.
Nešto
me drži na mestu. Neka sila. Neka strašna nevidljiva sila.
Dokle
i zašto?
Ispod
spomenika Zmaj Jove u centru grada debeljuškasta devojka iz sveg glasa peva
pesme iz kosovskog ciklusa.
Sve
se tvrdo okreće.
Njen
zavijajući glas, vrani gavrani, tužbalice majki, klinci pod nokte, u Turčina
velika k.
Mislim,
kako je sve čudno.
Šta
misli Zmaj o njenoj pesmi, koja, ne znam pouzdano, nema lični odnos. Taj
nesrećni lekar Zmaj koji je, dok mu je žena umirala, pevao „
Pođem,
klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu
satu zadržavam,
Jurim,
bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim
reči, reči bez pameti:
"Ne,
ne sme nam umreti!"
Tolika
iskrenost. Toliko prostiranje svoje patnje pred svetinom!
Opet.
sve se dešava unutra. Uputstvo za upotrebu vam daju vaši instinkti.To je kao
vrba ili topola uz reku dok drhti na vetru. Misliš, plaši se, nejasna je, nezaštićena,
lomna a ona odgovara na najteža kosmička pitanja: odakle vetar, šta je sunčev
sjaj, kako nastaje pesak i prah praha?
Da
ostanem s tobom i dok ceptiš, zapitao se davno neki pesnik kome ne mogu sad da
se setim imena.
To
je samo delić mogućeg.
Srebrna
linija vode kojoj sam posvetio leto.
Nije
mi potrebno mnogo. Novi ranac, stolica na rasklapanje, bočica mineralne vode,
telefon, možda knjiga „Ljubavi Blanke Kolak“ mog dragog, pokojnog Petka V.P. i…da…
gačci koji preleću nisko, prave gnezda, znakove u krošnjama nečitljive budućnosti.
Prerano
je za jesen, prekasno za proleće.
Ili.
Kako bi to novokomponovani otpevao:
„
Rano
je za ljubav, kasno je za sreću“.
Ajde!
Ali
manimo se toga. Uvek sam voleo lovačke pse. I onda, ne tako davno, čujem da
lovci u polju ubiju svog ptičara čim utvrde da je kolebljiv.
Da
se razumemo, ja nisam preterano kolebljiv.
Poštujem
reč i još nešto.
Onaj
magnet?
Šta
je?
Iznenada
sam zahvaćen sumnjom.
Nekad
su stari ljudi kada bi bili zahvaćeni sumnjom odlučivali da nikada više ne
prozbore sa svetom nijednu reč.
Mrmljanje
u bradu se, može biti, podrazumevalo.
Ali,
ipak sam p…a.
Uvek
želim nešto više. Osvojiti, čekati jedan znak.
Ljudi
koji su još na obali na koju odlazim svaki dan, ne znaju ništa. Ili znaju
pomalo. Zure besmisleno ljubomornim pogledima.
Voda
je, kažu, toplija od vazduha. Zbog toga stabla koje voda nosi brzo trule.
Sve
prolazi.
Kao sredovečna
žena u maloj, šarenoj suknjici i crvenim novim patikama sa psom na uzici večnog zatezanja.
Нема коментара:
Постави коментар