Primećujem
da mi sve brže raste kosa, brada, nokti. Čak i noga. Nekad sam nosio cipele
broj 42 a sada mi je maltene tesna cipela za broj veća.
Ne
znam kada se to dešava. Danju ništa ne primećujem. Noću, uglavnom, posle više
bokala vina spavam kao klada. Ujutro, nokat na palcu narastao pola santimetra.
Neverovatno
me uznemirava činjenica da ne mogu da kontrolišem ni tako minorne stvari poput
rasta kose, recimo.
Moje
telo vodi paralelan život, ne pitajući me nizašta.
Ponekad
se noću proteglim. U ovim vrelim noćima spavam bez odeće i tada mi se učini da
moje telo nije moje. Ne usuđujem se da ga dodirnem.
Svojevremeno
sam čitao kako su neki budistički sveštenici balsamovali svoje telo još za
života. Sklupčali bi se u položaj fetusa, obmotavši se prethodno jakim konopom.
Naravno da nisu ništa ni jeli ni pili. Samo su se molili. Telo se sušilo kao
sirova koža na vetru i suncu. Zatim… Znamo šta je bilo zatim. Izgledali su živi
i kad su ih pronašli posle tri stotine godina.
Ali,
nisu bili živi.
Ovo
što se nama dešava, našom voljom je život nez značenja, bez računice, pokušaj
skoka sa prozora ili stepeništa u jalovi vazduh.
Grad
smrdi.
Kante
za smeće se ne peru.
Vreme
je truljenja.
Više
ne nameravam da se vakcinišem.
Danas
mi je doktorka u Domu zdravlja neočekivano priznala da je na desetine njenih
pacijenata, vakcinisanih sa tri vakcine, sada na trandžamentskom groblju.
Vreme
je iskušenja.
Nema
koristi od polovičnih stvari.
Urednik
u poznatoj izdavačkoj kući će objaviti moju novu zbirku priča, ali mi je polovinu
priča iz poslatog mu rukopisa bacio u koš.
To
ili ništa, napisao mi je.
Objavite,
ono što nije ništa, odgovorio sam mu.
Naša
pamet je bez budućnosti.
Ipak,
vredi pokušavati.
Kalvarija
pogleda na gradskim ulicama.
Interesantno
je da se žene sa tim dugim, najpre zavodničkim, zatim srnećim pogledima nikad
ne spotiču u mimohodu.
Ponekad
u njima vidim poznate dobre oči. Svoje majke, na primer.
I
onda skrenem pogled i brzo se udaljavam naliven strahom.
Zašto?
Plač
i smeh.
Postajem
oprezan.
Pandemije,
požari koji pustoše Evropu, šta mi to znači?
Ja
volim Evropu skrivenom ljubavlju. Posle emitovanja tv filma o rušenju
novosadskih mostova, a u ambasadi Srbije u Budimpešti, zabranili su mi ulazak u
Evropsku uniju devet meseci.
Ipak
volim Evropu.
Bukagije
su mi skinuli odavno.
Samo
kasno.
To
je kao požar koji upalite zatim ugasite a onaj pod čijim nogama je cvrčalo ugljevlje
više ne razlikuje katastrofu od srećnog ishoda.
Ubite
me.
Ne razlikujem.
Ja
imam samo svoje telo. Pazim ga i negujem.
Ja
sam Leonardo da Vinči svog tela pre čNBuasova anatomije. Jer, za mene, ovo su,
bogu hvala, još carski časovi.
Budistički
mudraci, meke šape njihovih tragova u vetru očajnih Himalaja, neshvatljivost
čovekove duše…
Devojka
ili mlada žena s suknjom od kamenčića a
sada samo pravi selfije na tvrđavi iznad reke.
Zavodničko
pero je utuk na utuk.
Ali,
sve je to u redu. Lakše se prelazi ponor prećutnim šapatom pristanka.
Нема коментара:
Постави коментар