Zagrevaš
motor, otvaraš prozor, uključuješ klimu i posle nekoliko trenutaka odlaziš.
Uvek taj jednolični bruj odlaska. Dolasci su, uglavnom, nečujni.
Svakako
bi bilo bolje da imamo krila. Tolika stvorenja na nižoj evolucijskoj lestvici
ih imaju, ali mi nemamo. Da li smo napredovali iznad kukavičjeg gnezda
preživljavanja?
Mada
kvaka nije u tome. Zašto da o tome lupamo glavu?
Problem
je u tome što mi uvek polazimo od realnog iskustva. Probao sam da letom kao
mali. Imao sam krila od kartona, skočio sa mostića u napuštenoj ciglarskoj bari
u Banatu i pao u vodu kao list sa drveta.
Bio
je to jedan od prvih poraza u nizu. Ali ostao je taj ukus raskoračenosti nad
horizontom.
Tu
nije bilo mnogo mašte. Ali, bog sreće i slobode je bio vidljiv običnim okom
malog dečaka.
Tada
nisam znao ništa o značaju prirode i silama zemljine teže, o magnetizmu polova,
o gvozdenom srcu ove planete koje čami u mraku ispod sedamdeset kilometara
naslaga koječega.
Ali,
šta bi čovek bez padova?
Samo,
sve bi trebalo da se dešava postepeno.
Dolasci
i odlasci bi trebalo da se dešavaju postepeno, kao oklevanje.
Odlazak
te vraća velikom svetu izvan tebe. Dolazak te vraća svetu u tebi.
Gde
si?
Pobedi
tišinu.
Ne
boj se da govoriš.
Ono
što mora da se dogodi, dogodiće se. Postoji ta volja izvan nas, laki trzaj
mozga i mišića izvan boga, ako tako smem da kažem.
Uostalom,
nisam to ja izmislio, sve počinje od nekog kraja. Nema početka bez prethodnog kraja.
Ali,
šta je to što pritom prolazi kroz nas.
Brodovi
puni peska.
Rundavi
sterilisani psi na obali.
Ostrva
bez blaga.
Svet
se sužava. Korita reka su sve plića. Hodamo po vodi kao Isus. Udovice,
raspuštenice kleče na obali i ne pomeraju se.
Gde
je kraj?
Ponekad
se pitam zašto da se otkrivam svetu. Stara prijateljica nas je, mene i ženu,
fotografisala na plaži, prilično raskomoćene i iznenada.
Da
li sam to ja u tuđim očima?
I
ja sad znam. U tebi, u prevojima i naborima tvog tela će gledati mene. U meni,
u mom grču, bežanju od kamere, gledaće tebe.
Može
biti da će to neko prihvatiti iskreno i sa dobrotom.
Ali
i ja i ti tražimo pravo mesto gde nas svet neće ni voleti ni mrzeti.
Jer,
mi smo na toj nultoj tački.
Otvori
oči.
Zatvori
oči.
Šta
si video?
Neljubljene
žene?
Budalo,
sva su mora slana.
Ali
Gospod je dobar.
Možda
zarad sveta koji drži nebo na svojim plećima.
Povratak.
Julska
noć.
Ambulantna
kola.
U
podsetnik zapisati:
„Loviti
svaku misao. Ne svaku ženu. Jesti kao riba. Ne hvaliti se svojom vitalnošću. Godine
su kao talasi. Niko nije besmrtan.“
Sadašnjost
je prašina na nogama.
Okupaj
se, najpre mlakom a zatim ledenom vodom i beži zeko, beži!
Žene
su pobednice.
Нема коментара:
Постави коментар