MILAN TODOROV: ŠPANIJA

 

Leto je vreme kada se cipele najviše izližu. Stalno si u nekoj jurnjavi i imaš utisak da će sve, ama baš sve, brzo nestati. Napor da budeš ljubazan i učtiv. Napor da budeš uspravan i time pokažeš samopouzdanje. Napor da budeš ćebe za tuđu nesanicu.

Pritom se ne pozivam samo na svoj slučaj. Toliki su umrli za nešto, ali bespovratno.

Ja nikad nisam umro u Španiji…

Sećam se tog stiha jedne svoje pesme iz istoimene zbirke koju sam, još kao vrlo mlad čovek,  poslao uredniku matičine edicije poezije, Raši Popovu.

Prolazili su dani, nedelje i meseci. Odgovora nije bilo. Kada se najzad pojavila edicija te poezije među sveskama nije bilo mog rukopisa.
U redu. Obrisao sam pod posle pada, digao se četvoronoške, otpuzao iz tog ringa i rekao sebi da nisam za poeziju, da poeziju, uprkos lepim pesničkim uveravanjima, nikad neće svi pisati. Okrenuo sam se prozi.

Posle nekoliko godina, slučaj je namestio da se upoznam sa Rašom Popovim. Mislim da je to bilo u Beogradu na nekom sajmu knjiga. Predstavio sam mu se i posle nekoliko opštih, učtivih rečenica upitah ga da li se seća moje nesrećne zbirke pesama „Smrt u Španiji“.

O, kako da ne, rekao je.

Bio sam iznenađen.

Nije vam se dopala?

Taman posla, rekao je Raša, to je dobra zbirka.

Pa, zašto je niste objavili?

Ne znam. Bilo je toliko rukopisa. A vi se niste interesovali niti intervenisali. Eto.

Nestao je sa onim svojim čuvenim šalom u masi posetilaca.

Spalio sam taj rukopis. I nije mi žao. Ne volim osećanje da neke meni drage stvari pripadaju korpusu neuspeha i nesreća.

Još sam u fazi precvetavanja. Ne mogu da kažem da mi ničega nije žao niti da mi je veoma dobro.

Ne znam šta se valja iza sedam gora i sedam mora.

Ponekad imam utisak da mi je srce poskočilo. Od umora ili radosti? Što bih to morao da znam?

Svako veče provodim na terasi krčme na plovnom putu. Ponekad popijem litru ili dve vina.

Vino je loše, ali je položaj krčme u odnosu na strujanja vetrova, lupkanje šlepova, struganje lengera, zujanje tegljača – nenadmašno.

Iznad plafona od trske vesele se lampioni od trske u različitim svetlosnim nijansama.

Okasnele dame, sitno koračajući, malo podnapite žure u poljski toalet.

U tim trenucima pomišljam da sam srećan. Šta je čoveku potrebno izvan vode ispred njega i šume iza. I dama koje slede liniju svih žena koje si poznavao.

Da, u Španiji još organizuju pogubljenje bikova. Mislim, tada su to radili za sve pare i u velikom stilu.
Umreti u Španiji, usred žarkog leta, proboden mačem matadora ili onih pomoćnih mršavih pičkoplačnih dečaka mogao bi da bude uzor i danas.

U novinama se, poslednjih godina života čuvenog dečjeg pesnika Raše pojavila priča o tome kako su pesnika pretukla neka romska deca. U stvari, tukli su ga svaki dan. On se vraćao iz prodavnice, teško se kretao, bio je loše odeven, zapušten i cigančići su ga, iz obesti tako svojstvenoj dečjoj vedroj nepromišljenosti, ćuškala nogama i rukama.

 U novinama su se pitali zašto deca tuku dečje pesnike.

Odgovorio sam, pod izmišljenim imenom, zato što su jača.

Nisu mi objavili komentar.
Možda je tako bolje za oboje.

Možda je uopšte glupo patiti zbog bilo koga i bilo čega, ako si zdrav.

Gubim strpljenje i zabrinut sam.

Sve više sam uveren da ne postoji drugi život posle ovoga ili pre ovoga.

Smerna žena izlazi iz kuće.

Noć je.

Vetar duva u smeru njenog kretanja.

Ne postoji trag iza nje.

Njen život ide tvrdoglavo ispred mene.

Vraćam se iz krčme.

Ona se privija uz mene. Skrenem je u poprljani kržljav šumarak u kome vikendaši pale plastično smeće.

Padamo preko đubreta.

A ja sam verovala u tebe, kaže.

Da, nekada, davno, kažem sada.