Svet
je ionako propao, draga dušo. Mi ga sada ne možemo ni promeniti ni popraviti.
Šta
nam, dakle, preostaje?
Snaženje
u množini. Samoća je poput prezrele voćke. Sklona truleži svake vrste. Postoji
tu svakako i opora teška slast. Ona koja se iz neobjašnjive čežnje za povratkom
u mladost, u ono što je moglo da bude a nije – rastače u ushit, u ljubavnu
bitangu kakvoj nikad pre nisi bio sklon, te napokon u kajanje boje sutona. I
jeste i nije. Granice tela postaju nevidlljive. Sa voljenom si na varljivoj
slici. Svi trenuci kao da su proživljeni a novi mogu da donesu onaj prah na
krilima noćnih leptira za koji kažu da je kužan.
Nikad
nisam verovao u demone ili zle duhove, za koje je pokojni varadinski knjižničar
Stanislav Preprek tvrdio u jednoj svojoj priči da obitavaju u Kameničkom parku.
Sve
su to varljive slike duše koja se klati između trena kada si poželeo nešto i
zatim se pokajao.
Ali,
demoni pamte tvoju želju kao zapovest.
Demoni,
u crkvenoj tradiciji i aktuelnoj praksi su priznati.
Stvarni
ili izmišljeni oni menjaju tvoje okupljanje oko stola i postelje.
Lekar
na sistematskom pregledu za vojsku mi je svojevremeno rekao da ne razlikujem
boje, tačnije neke nijanse boja. Ipak, to nije bila prepreka da odem u vojsku i
dam život za boju zastave koju ni danas ne znam da nabrojim.
Uvek
sam voleo plave žene. Suprotnosti se, kažu, privlače. Kao mladić bio sam zift.
Prvi zov žene upućen meni bio je, takođe, plav. Imao sam jedva šesnaest godina.
Rekla mi je da voli garavu kosu. Ili sam ja to posle izmislio? Bilo je leto.
Išli smo svaki dan na pecanje u neke bare pored Dunava. Ta žena je došla sa
nekim starijim čovekom koji je odlutao niz vodu da sačmarom uhvati ribu. U
svakom slučaju ja sam bio sam pored neke trome vode. Ona je prišla i bez zazora
pitala da li može da mi skloni kristale soli sa ramena. Nisam ni znao da sam ih
znojem stvorio. Neočekivano je prišla i liznula mi najpre jedno pa zatim drugo
rame. Zatvorio sam oči. Sunce je peklo. Posle je sve bilo neki poljski put koji
je vodio kroz boje žita, jarkožutog. I tako je, valjda, ostalo to plavo.
Taj
beskrajni plavi krug žena.
Ja
ne pamtim to prvo lice moje jednine.
Naravno
da je odmah zatim otišlo drugom i ja to ne računam, nemam raboš za recke, volim
da lažem samog sebe.
Da
li je bilo više ili manje.
Devojka
koju sam nekad želeo, ja među stotinama mladića te jeseni u Zmaj Jovinoj
gimnaziji, priznala mi je da jke jedvaimala tri i po mladića.
Pitao
sam je ko je bio ta polovina.
Odgovorila
mi je da sam bezobrazan i prekinula svaku vezu sa mnom.
Hteo
sam da kažem da ne želim više nikada u životu nikome da budem polovina. Ta
polovina kocke za supu.
Gulaš
što kipi iz malog lonca.
Možda
je to sve posledica moje neupućenosti u horoskopske znakove.
Ja
samo znam da drugi svet predviđen za novu radost je kao ova pesma zrikavaca u
toplu, pretoplu noć. Jednoličan bruj večne neizvesnisti.
Нема коментара:
Постави коментар