субота, 1. октобар 2022.

GORDAN LEMAJIĆ: BALANSERO (odlomak iz novog romana, Prometej, Novi Sad, 2022.)

 

 

         

 

 

      





                Dečak koji se upinjao da opali

                               SUNCU  ŠAMAR                                       

                                   Gordan Lemajić

                                     ODLOMAK

                             

                                  

Žena, zatečena rečima koje se mogu sresti samo u filmu ili književnosti o davno nestaloj aristokraciji, naglo zastaje i sa osmehom zahvalosti i ushićenja spušta dlan Gluvom Ćeli na rame, a on, osetivši meku šaku, hitrim pokretom glave sjuruje poljubac na nadlanicu i duge prste sa crvenim nalakiranim noktima.  

 

Nemice su oduševljeno ciknule poskočivši, dok su pratioci sudarivši se sa njima odnazad izvijali vratove kako bi čuli šta se događa. Napuštale su restoran nasmejane nabadajući nanulama sa visokim drvenim štiklama, njišući oblinama. Osvrtale su se prema Gluvom Ćeli koji ih je prati setnim pogledom govoreći kako njima treba isto što i njemu: tvrd švancika.

 

-         Ali, to je zabluda, drage dame – sada im se obraća na srpskom jer ga više ne mogu čuti, a izmotavanje je namenjeno društvu za stolom – jer od tvrdog možete pokupiti kojekakvu boleštinu, a moj je mekan kao duša.

 

Triling se smejao sipajći nove špricere uz čestitke jer je danas žensku ljubio jedino Gluvi Ćela koji tužno klima glavom nakon što je iskapio čašu i počinje sa Džompari i Zvonku dobro poznatim monologom:

 

-         Eto, ima pažljivih i dobrih ljudi, pa me pitaju kako sam, a ja im kažem, dobro sam, dobro sam..., ja sam dobro, samo..., njega kada vidim tako mi ga bude žao. Sav se skupio, šćućurio, snuždio... Ne kaže se džabe, što si stariji sve si pametniji, a pametniji popušta. O, kada se setim, kakav je nekada bio!

 

-         Kakav je bio? – namiguje Džompara na Zvonka.

 

-         Sada ćemo čuti – nazdravlja Zvone kucajći se s Džomparom.

 

-         Uzmem ga lepo, u obe ruke, divim mu se. Sija zategnut, gordi se, blista. Ogledam se u njemu kao u ogledalu. A, i on mene posmatra, gušter razroki. Pa mu lupim čvrgu. Sav vibrira, ovako, pola sata. Ej, Bože, Bože, usrao si motku! A imao si priliku, kada si stvarao čoveka, da se proslaviš. Šta će nama trideset i dva zuba, a samo jedan kurac?!

 

-         Što jeste, jeste, ima logike – odobrava Džompara.

 

-         Da si mi lepo dao jedan zub, da sa njim glođem, a njih trideset i dvojicu, da ih, vesele, pokačim oko ušiju, pa kad god mi zatreba uzmem onog koji je najspremniji, Bože, ej, tada bi bio pravi, zaslužio bi lovorike. Ovako, jebiga, Bože.

                                                                                        

Onda je tražio da mu donesu telefon i nazovu Klaru. Dohvatio je slušalicu i viknuo:

 

-         Halo, ljubavi, dva puta sam pao na popravni za sina ali teram dalje, pa šta bude. Izdrži, uskoro krećemo. Večeras stiže prva violina. Rasteraj ostale!

 

Baca slušalicu i ustaje od stola vadeći viagru iz džepa:

 

-         I ja konja za trku imam. Domaći pekmez.

 

Napuštali su restoran u suzama od smeha dok su prstima masirali bolne mišiće obraza, a poslednji konobar se držeći ključ od čarde pitao čime su se nadrogirali nakon što su pojeli i popili sve ono za stolom.

 

-         Svaka bi da otkupi vlasništvo nad tobom – govori Gluvi Ćela iz poluležećeg položaja i spušta naslon suvozačkog sedišta – a oči kao da im progovaraju voleću te do poslednjeg dolara.  Sve što ima točkove ili sise pre ili kasnije počeće da ti stvara probleme. Pametan si ti, mister Džounse. Nijednoj ne daš da ti priđe blizu.

 

Džompara je vozio dok je Gluvi Ćela hrkao. Gledajući u njega i tamu ravnice, iz maglovite pomrčine ne tako davno prošlog ali sasvim drugačijeg vremena, počeše da naviru sećanja na minula putovanja kada su granice bile udaljenije, prave kafane nisu ni imale ključ, a oni, snažni i pusti, noćima nisu spavali trudeći se da ne propuste ništa od slasti života jer su obojica odmalena znali za njegovu turobnu stranu nalećući na svakojake sudbine i svedočeći o bezobzirnosti sveta gde god ljudska noga korača, i baš zato su, i iz sebe i iz njega, marljivo, često prenaglašeno i na ivici između shvatanja i ne shvatanja događaja koji su se smenjivali sve većom brzinom, cedili sokove radosti kao svesno umirući hrabar samrtnik.                                                                                      

     

                                                                                                                                                         

Нема коментара:

Постави коментар