MILAN TODOROV: OBLACI

 

 

 

Čoveku je danas hladno i potreban mu je neko da ga ugreje.
Naravno, ne radi se o majstorima za centralno grejanje.

Radi se i načinima grejanje nepostojeće duše. Težak zadatak, priznajem.

Negde sam pročitao da je u oblacima najhladnije. Piloti to znaju. Ili ne znaju, Moj prijatelj Stiv P. legendarni pilot, kada je nekako istovremeno propao kad i ja, otvorio je mali restoran na bulevaru koji vodi ka železničkoj stanici.
Odneo sam mu vino. U buteljkama od 0,75 litara.

Ono je talisman. Znak besmrtnosti. Faraone su pre balsamovanja kupali u vinu.

Nadali smo se ne da ćemo uspeti, nego da ćemo najzad da shvatimo kako učestvujemo u dobu u kome živimo.

Steva je danima sedeo sam u svojoj kafanici na pruge. Bila je uska i ličila je na nekakvu traku za pešački prelaz. Ili, pre, na komunističku robijašnicu. Odavde do nigde.

Skoro da niko nije dolazio.

Stiv je imao drugu, mnogo mlađu ženu od njega. On je za nju bio autoritet. Ona, slamka spasa u životu koji se lagano pretvarao u limunadu,

Šetala je neumorno između stolova i sa neverovatnom strpljivošću ravnala ivice kariranih stolnjaka.

Viđao sam već to i znao da je stvar propala. To su živci, rekao mi je Stiv.  Samo živci koje treba, kao što su nas učili u pilotskoj akademiji, doživljavati kao pomoćna sredstva.

Ali živci ponekad od nas prave najnesrećnija stvorenja na planeti.

Ponekad bih mislio o svojim živcima. Nisu to bili konopci za vešanje. Pre će biti da su to  oni raznobojni končići na tamponima za menstruacione potrebe žena ili čepići za hemoroidne muškarce.

Ipak, sva lutanja se svode na nekakav kraj. Kraj izgubljenosti i kraj nade, što je isto.

Svet se sužavao. Nije bilo ove blagoslovene najave apokalipse. Nije bilo izbeglica, pušenja nargile, telefoniranja posredstvom besplatnih aplikacija dok ispijate sokovnike mističnim pokretima nade u beznađu.

Kako se završilo?

Pa…tako što se mišljenje da će sve ponovo krenuti na bolje u jednom prasku sad već, za mene zlokobnog Zastavca Cz 7,65, koga sam i ja držao ispod jastuka, sudarilo sa ritmom disanja i progrušilo ga krvlju.

Ali, život je instinkt.

Kad prolazim bulevarom, zastanem na mestu na kome sada nema Stiva (uzgred, dužan mi je nekoliko gajbi); nema ni njegove nežne i plačljive druge devojke (ne mogu da je nazovem ženom).

Amerikanci to nazivaju walking grief ili hodajuća tuga. Ali, to je redosled pokoravanja.

I uvek se tu postavlja pitanje, kao u ljubavnim prevarama, kada jedna, obično ženska strana pokušava da se opravda:

Bio si divan, ali zašto si za to baš mene našao?

Bog zna.