Kasnoletnji pokušaji da ukradem crnog mačora sa zelenim očima nisu uspeli.
Mačor
bi se uvek vraćao na dunavsku čardu, tako da smo se tamo gledali kao krivci. On
što me ne voli ili što voli svoju slobodu uprkos očekivanoj hladnoći i gladi i
ja što sam poželeo nešto tuđe.
Pripadanje
je najveća stvar koju možda nikad neću naučiti.
Sporedne
uloge, neuspele emocionalne himne i klasično romantične stvari.
Da
sve bude zamršenije, to se dešava u jesen, kada se i inače stvari raspadaju.
Veliki
ara papagaji na glavom gradskom šetalištu ne govore, što je vrlo mudro. Stalno
se češu i samo mrmljaju nešto nerazgovetno. Liče na neke žene na društvenim
mrežama, koje se slikaju i koje na svaku vrstu korespodencije imaju neutralan gvozdeni odgovor.
Promenili
su letnje računanje vremena na zimsko a da nas nisu pitali. Dobili smo, kažu,
čas više u životu ukoliko umremo pre nego što nam uzmu taj čas pred početak
leta.
To
je toliko glupo da ne vredi pominjanja.
Što
bismo se osećali kao da smo nešto ukrali?
Zar
redovna sledovanja kolebljivosti i znojenja i pipanja u mraku i blatu kao senzualne
životinje - nisu sasvim dovoljna?
„Morao
bi da otkačiš tu malu Serž. Uništava ti razum.“
„Ona
oštri moje olovke.“
Dobri
stari Bukovski i ta ideja sa tobožnjim olovkama mi je popravila trenutke pre
spavanja. Možda sam se do sada previše vezivao za neku misao, gledao je
nezahvaćen neophodnom sumnjom, pomislih.
„Suviše
je mlada za tebe, Serž.“
„Napunila
je trideset.“
„A
ti šezdeset. Trideset razlike.“
„Trideset
je suviše?“
„Naravno.“
„A
dvadeset?“ upitao je Serž…
Generacijske
razlike, devojka vaših snova (muškarci koji uvek žele više čim osete slabo
zračenje suprotnog pola), izmicanje čvrstog tla ispod olovnih nogu…i onda ta
mačka, dobro u mom slučaju taj mačor koga u Kini smatraju čuvarem od zlih
duhova… Ne.
Ništa
od toga, gospodine Kinanski.
Neko
toplo varivo, recimo od brokolija sa malo meko kuvane šargarepe uz hladetinu iz
friza je sasvim dovoljno za večeri u
kojoj telesne tajne žena i muškaraca same dolaze i odlaze.
Dosta je bilo strogih, matematičkih ženskih zagonetki.
Sada
je samo važno da se prokrijumčarimo kroz poslednje vreme, lažno ušuškani u nagomilavanje
solidarnosti znajući da će nas izdati sopstvena sumnjiva egzistencija pre prvih
petlova.
„Jebaću
te“, rekao joj je g. Kinanski ili kako se već nazivao pseudonimima taj, za ovu
priliku pozajmljeni, Bukovski.
Bilo
je to nešto najtanje između njega i nje koju nije dotakao u realnom svetu.
Počeo
je da veruje kako mu ne preostaje veliki izbor u suženom životu i zamišljao je
to kao malo okrnjen osmeh.
Ona
nije, po običaju, odgovorila. Ne verujemo, g Kinanski da je nepouzdana. Naprotiv,
ali postoji tu vrlo verovatno tipična ženska ironija, zar ne?
Želiš
moje telo. Samo moje telo?
Zar
je to početak?
Između
muškaraca i žena postoji čudna mešavina jezika.
I
tako…
Nastavila
su jednolična proticanja dana i noći.
Da
li između nas postoji još nešto, pitao sam crnog mačora sa zelenim očima.
Trepnuo
je, ugrizao me za nadlanicu i nestao u opadajućem tršćaku uz reku.
Pred
zoru, iscrpljen, (vina su sve jača ako ste primetili g. Kinanski, poneka idu i
do 14,5 procenata alkohola) odvrnem radio.
Ponekad
sam se u mraku još pitao nije li moj mačor (Samo bez lascivnosti, g. Kinanski,
molim Vas) srećniji od mene.
Нема коментара:
Постави коментар