MILAN TODOROV: NEMOGUĆI KRAJ MUŠKARACA

 

 

 

Uživaj!
Akrobatska stvar o kojoj često slušam.

Uživaj u životu dok još možeš.

Ništa besmislenije nisam čuo, premda znam da je to bio prvi razgovor na svetu.

U čemu bi drugo i mogao da uživa čovek osim u životu?

Ali, život, novci, žene, propast, neočekivanost ljubavi, Titanik, kratki trenuci, felicita a momenti, snovi dok svi spavaju…to su gorko – slatke stvari za promišljanje.

Uostalom, znao sam mnoge koji su uživali u životu, čitaj: ženama,  dok su mogli. Recimo, moj omiljeni kulinar i gurme Entoni Burden.

Ubio se.

Kao i moj najbolji prijatelj, pre tačno šest godina.

U suštini, sve predstave o uživanju gube značaj kada se sučele sa opojnom neizvesnošću lične intime.

Osetiti nešto stvarno ispod svoje kože!

To je nešto kao Odisejevo lutanje. Nestali dani. Penelopa čeka. Pune korpe hrane. Prosci navaljuju posle slavlja. On se tuca sa lepim nimfama, ubeđujući sebe i nas da je u svemu žrtva podzemnog sveta zla.

Dobra retorika u okeanskim razmerama.

Prethrišćanska logika prepuma kontradiktornosti. Zlo je izvan nas, slabih. Telo i um su odvojeni. Mi smo lišće koje pada.

Koješta.

Da li je seksipilniji mozak ili penis?

Međutim, još od šesnaestog veka, kada je  berberin hirurg, izvesni Pare na bojnom polju u italijanskom ratu amputirao na stotine udova ranjenim vojnicima zapisao je da su oni osećali svoje odsečene ruke i noge godinama docnije.

Ali ljudi su saučesnici u ćutanju a svet lep i užasan.

Da se čoveku zavrti mozak u glavi.

Fasciniran sam nekim detaljima koji me se uopšte ne tiču.
Atentat na Kenedija.

Bio sam mali.

Sneg.

Bolnica zbog pogrešne dijagnoze. Lažna difterija.

Komatozni snovi. Plastičnom zavesom odvojeni prostori za umiranje noću.

Ipak, preživeh.

Kako je to odvratno. Posle takvog iskustva dve noći, sve se svodi na reči.

Oporavak.

Kilogrami kuvane šargarepe.

Interesantno, nisam je zamrzeo.

Ali, posle toga kao da sam postajao sve više vezan za svet.

Želeo sam devojke više nego što su one želele mene.

Gledam večeras glavnu gradsku ulicu. Mračna je. Rat je blizu. Depresija. Odsecanje udova. Za sad još ne. Krivonoga lepa žena u prolazu. Izgleda čvrsto kao kvarc. Nema kompleksa. Lepa je nekome, Svako je lep nekome, ali ponekad se to krije od njega.

Svet je pun zagonetki.

Liči mi ta predvečernja pometnja uplašenog grada na nekadašnji korzo, sa jednom razlikom: kao da su žene više željne muškaraca.

Ali i dalje je veća verovatnoća da će muškarci sebi oduzeti život nego žene.

Koprcanje bibavih ženskih poprsja. Muškarci jakih mišica u tesnim kaputićima i dugim kožnim cipelama.

Za razliku od ranijeg muško ženskog sveta sada je vrlo izražen osećaj moći i kod jednih i kod drugih. U izrazu očiju, u držanju mišića, u gibanju bedara koje su govorila da su ona ta koja biraju, ali ipak u svemu postoji taj osećaj da svi čekaju da neko ili nešto, možda proviđenje, razbije tu umišljenost negovanu kao poslednja lažna odbrana prava na sopstveni izbor.

Sve je još tu u vazduhu. I želja i strah i pohota i greh i vrlina hrišćanska koja se kao onaj crveni tepih sa papskog prozora rasprostire od takozvane katedrale do nečujnog vladičanskog dvora.

Dolazi vreme čajeva i sitnih kolača, tačnije vreme zastarelosti.

Žena mog poznanika pravi kolače i prodaje ih na pijaci.

Odlazi rano. On još dugo leži u samačkom  krevetu. Sa ženom odavno ne deli postelju. Ona je tako odlučila. Pokušavao je mesecima, ali ništa nije moglo da promeni njenu odluku.

Najzad joj je rekao: Ako ti nećeš, ima koja hoće.

Ni tada nije promenila svoju odluku da se zamonaši u građanskom braku.

I onda mu je došla jedna. Bila je udata. Zatim druga, takođe udata. Sada je tu peta ili šesta. Krevet je u kuhinji. Mirišu kolači. Mirišu tela žena. Vanila, smokva, cimet i badem.

I opet telo, odnosno prst kao njegov deo važan u ljubavnoj igri jednog muškarca na prelazu srednjeg doba.

Sekao sam drva za zimu, kaže, i povredio istraživača.

Pokazuje mi srednji prst.

Hm? Istraživača?

Muškarci će, dakle, izgubiti i ovu bitku, ali kraj muškaraca je nemoguć.

Možda bi vredelo popiti još jednu čašu hladnog vina, jer veoma je teško pisati realistički, a biti izvan tela. 

Da li voliš crno ili belo?