среда, 26. октобар 2022.

MILAN TODOROV: MLADI ŽIVOT

 


Jednom davno, boravio sam u Kini. Mislio sam da ću svisnuti od beznađa. Ništa nisam razumeo. Drvoredi su bili osvetljeni cele noći. Zašto bi samo dan imao privilegiju na lepotu prirode?

Izašao sam na ulicu, beše to u Šangaju i uhvatio se za neko drvo na kome su vijorila intimna odeća stanara.

Na pijaci su seljanke prodavale lažne bisere koje smo plaćali kao prave.

Ali to nije bilo nešto važno. Sve vreme boravka u toj strašnoj i istovremeno savršeno disciplinovanoj zemlji osećao sam zbrku vremena.


Ta zemlja, taj zid i onaj starac, Kinez, u ruskoj vojnoj uniformi iz Drugog svetskog rata… sve me je to teralo da se od velike istorije, vidljive sa Meseca, kako kažu, okrenem sebi.

Nikad se nisam osećao manjim.

Nosio sam lako laneno odelo, beše početak leta kad me je, iz gomile posmatrača, mlada gradska plesačica izdvojila i zavrtela u krugu pred više stotina posmatrača.

Bio sam zatečen. Pokušao sam da se otrgnem, ali bila je čvrsta, okruglasta i gipka. Nije me puštala. Štaviše, privijala me je uz sebe. Nije mi se dopadala. Bila je oznojena, niska, crna, prilično popunjena, ali mišićava.

Ne volim žene jače od mene.

U vrtoglavom uličnom plesu glave bi nam se ponekad dodirnule.

Video sam njenu žilu na mekom vratu kojom je brzo strujala krv, ispeglanu zift kosu, osetio bademasti  miris i opazio onaj slepi kosi pogled koji predstavlja skrivenu stazu do tela.

Dobićeš svoje, rekao sam joj. Toj mladoj gipkoj KineskinjI. Znao sam da to nema smisla. Nisam mislio na čin jebanja bukvalno. Bio sam istovremeno ljutit i usplahiren. Pokušao sam da mislim na njen kostur kao na zaštitnu psiho ogradu. To će se svakako jednom dogoditi, rekoh sebi.

To se svima događa. Čak i haringama. Čak i nama sa labavim krajevima.

Pogledala me je u zaokretu. Nije dopuštala da je bilo šta izbaci iz koloseka dnevne zarade.

Njeno crno okruglo oko, kao podzemna železnica, nakratko mi se pojavilo u vidokrugu i nestalo.

Bila je izrazito mlada.
Zašto je plesala na trgu prepunom ljudi?

Na trenutak osetio bih njen dah. Pušila je. Dah je bio kiselkasto opor. Imala je dobre sise koje je sa neverovatnom prilježnošću upirala u mene.

Ne volim takve sise,rekao sam joj. Činilo mi se ipak da sam uklet.

Nije se osvrtala. Naprotiv, vrtela me je sve žešće.

Meke sise sa bradavicama kao uplašenim ježevima.

Ponašao sam se kao lutka. Svaki njen potez me je na to terao. Bila je potonuli smisao neke zarobljene civilizacije.

Ni ovamo, ni onamo. Ali, iskustvo, ah to nepouzdano iskustvo, učilo me je da  vodim računa o svemu. 

Slučaj je hteo da je ponovo sretnem u avionu koji je leteo iz Šangaja za Peking.

Sedela je u sedištu ispred mene. Imala je savršeno ispeglanu kosu.  Sada je delovala, međutim, mršavije, tako da sam posumnjao da je ona. Bio  sam zatečen njenom transformacijom.

Okrenula se i pogledala me iako nije bilo razloga za to.
Nasmešila se.  Svi mi, pa i ona, dakle, imamo mladi život. I svi smo ponekad blizu iako smo veoma, veoma daleko.

Nekoliko trenutaka zatim pretvarali smo se da je sve u redu.

Zatim sam zaspao, kao što to radim uvek u avionima na dužim letovima.

Probudio me je žamor.

U avionu je zasvetleo displej sa upozorenjem da se vežemo jer slećemo.

Vezali smo se.

Avion je još bio u oblacima boje gline. Poput onih patuljastih 7000 glinenih ratnika Sjena nađenih u grobnici prvog kineskog cara Ći Š Huanga.

Čeka li nas još poneki varljivi zanos, pomislih dok smo padali lako na pistu, u novo nepoznato.




Нема коментара:

Постави коментар