Jednom davno, boravio sam u Kini. Mislio sam da ću svisnuti od beznađa. Ništa nisam razumeo. Drvoredi su bili osvetljeni cele noći. Zašto bi samo dan imao privilegiju na lepotu prirode?
Izašao sam na ulicu, beše
to u Šangaju i uhvatio se za neko drvo na kome su vijorila intimna odeća
stanara.
Na pijaci su seljanke
prodavale lažne bisere koje smo plaćali kao prave.
Ali to nije bilo nešto
važno. Sve vreme boravka u toj strašnoj i istovremeno savršeno disciplinovanoj
zemlji osećao sam zbrku vremena.
Nikad se nisam osećao
manjim.
Nosio sam lako laneno
odelo, beše početak leta kad me je, iz gomile posmatrača, mlada gradska
plesačica izdvojila i zavrtela u krugu pred više stotina posmatrača.
Bio sam zatečen. Pokušao sam da se otrgnem, ali bila je čvrsta, okruglasta i gipka. Nije me puštala. Štaviše, privijala me je uz sebe. Nije mi se dopadala. Bila je oznojena, niska, crna, prilično popunjena, ali mišićava.
Ne volim žene jače od mene.
U vrtoglavom uličnom plesu
glave bi nam se ponekad dodirnule.
Video sam njenu žilu na mekom vratu kojom je brzo strujala krv, ispeglanu zift
kosu, osetio bademasti miris i opazio onaj slepi kosi pogled koji predstavlja skrivenu stazu do
tela.
Dobićeš svoje, rekao sam joj.
Toj mladoj gipkoj KineskinjI. Znao sam da to nema smisla. Nisam mislio na čin jebanja bukvalno. Bio sam istovremeno ljutit i usplahiren. Pokušao sam da mislim na njen kostur kao na zaštitnu psiho ogradu. To će se svakako jednom dogoditi, rekoh sebi.
To se svima događa. Čak i haringama. Čak i nama sa labavim krajevima.
Pogledala me je u
zaokretu. Nije dopuštala da je bilo šta izbaci iz koloseka dnevne zarade.
Njeno crno okruglo oko,
kao podzemna železnica, nakratko mi se pojavilo u vidokrugu i nestalo.
Bila je izrazito mlada.
Zašto je plesala na trgu prepunom ljudi?
Na trenutak osetio bih
njen dah. Pušila je. Dah je bio kiselkasto opor. Imala je dobre sise koje je sa
neverovatnom prilježnošću upirala u mene.
Ne volim takve sise,rekao
sam joj. Činilo mi se ipak da sam uklet.
Nije se osvrtala.
Naprotiv, vrtela me je sve žešće.
Meke sise sa bradavicama
kao uplašenim ježevima.
Ponašao sam se kao lutka.
Svaki njen potez me je na to terao. Bila je potonuli smisao neke zarobljene
civilizacije.
Ni ovamo, ni onamo. Ali, iskustvo, ah to nepouzdano iskustvo, učilo me je da vodim računa o svemu.
Slučaj je hteo da je
ponovo sretnem u avionu koji je leteo iz Šangaja za Peking.
Sedela je u sedištu ispred
mene. Imala je savršeno ispeglanu kosu.
Sada je delovala, međutim, mršavije, tako da sam posumnjao da je ona.
Bio sam zatečen njenom transformacijom.
Okrenula se i pogledala me
iako nije bilo razloga za to.
Nasmešila se. Svi mi, pa i ona, dakle, imamo mladi život. I svi smo ponekad blizu iako smo veoma, veoma daleko.
Nekoliko trenutaka zatim
pretvarali smo se da je sve u redu.
Zatim sam zaspao, kao što
to radim uvek u avionima na dužim letovima.
Probudio me je žamor.
U avionu je zasvetleo displej sa upozorenjem da se vežemo jer slećemo.
Vezali smo se.
Avion je još bio u oblacima boje gline. Poput onih patuljastih 7000 glinenih ratnika Sjena nađenih u grobnici prvog kineskog cara Ći Š Huanga.
Čeka li nas još poneki varljivi zanos, pomislih dok smo padali lako na pistu, u novo nepoznato.
Нема коментара:
Постави коментар