Neverovatna je odgovornost čovekova pred trenucima, retkim naravno, u kojima se ukazuje kao božja milost šansa da čovek uspe. To se dešava najviše tri puta u životu. Ali potrebno je stvari prepoznati.
To
uvek podrazumeva pristajanje na opasnost unapred.
U
svetu, naime, nema viška sreće. To je kao sa zlatnim podlogama. Mora da ih bude
tačno onoliko koliko je nužno da pokrije državne banknote. Inače, ne valja.
Ali,
naša sreća obično pati od nevažnosti.
Mi,
jednostavno, ne prepoznajemo dimenzije stvari.
Ponašamo
se kao da nam ništa nije važno.
Da
li ima boga?
Upravo
sam ušao u crkveno dvorište kada su iz nje četvorica muškaraca iznosila
muškarca srednjih godina. Dvojica su ga uhvatila za noge a druga dvojica za
ruke. On nije davao znake života. Zatim su ga spustili na kaldrmisanu stazu. I
čekali. Niko se nije latio telefona, niko zvao pomoć. Zvono na tornju je
prestalo da zvoni. Da li je reč o jednoj opštoj preranoj smrti, pomislih i
uhvatih sebe u odvratnoj pomisli da mi je bezmalo svejedno. Šta bezmalo?
Potpuno mi je svejedno. Ako je neko izabrao da umre u crkvi, da stekne večni
život posle toga, zar nije to njegov trenutak osvetljenja poslednje šanse?
Dok
sam o tome mislim, vitke plave devojke ili vitke plave žene ili vitke crne
plave žene šetale su svoj torzo i divno ulepšan ostatak, gradom. Veoma jasno su
se razlikovale periferijske devojke od urbanih riba. Periferija je, bože,
odista kao Sena. Donosi u centar sve najbolje. Ali, avaj to najbolje, premda
jedro, sigurno u sebe, gizdavo i na momente veselo, ne može da se nosi sa
gradskim dudama, zamišljenim, melanholičnim grizojednim mačkama koje pronose namerno mrzovoljan izgled.
Čemu
nervoza, pomislih. Čemu stalno traženja uzroka nesporazumima?
Zar
nije dovoljno danu današnjem briga, muka i nespokoja, kao što reče, po
zapisima, Isus Hrist?
Čoveku
koga su izneli iz crkve, saznah malo docnije od jednog koji ga je iznoisio, to
nije prvi put. Dolazi povremeno, moli se i klanja satima, zatim pada u trans
koji se završava tako što ga iznesu na hladan vazduh ravnodušnog grada. Potom
ga puste da odstoji. Posle izvesnog vremena, čovek se povrati. I opet se traži
kao slepac kod očiju.
Uznemiren,
seo sam na klupu u porti, zavalio se u drveni naslon i posmatrao poslednje
oblake pre noći.
Oni
su besmrtni, zar ne?
Prosjakinji
ispred ulaza ne dadoh ni dinar.
Sve
ću dati svircima, odlučih, kao gazdaški sin posle smrti oca.
Ona
me je tada pozvala na piće. Lepo je izgledala. Izašli smo i pošli ka njenoj kući.
Slušala
sam Rendija Njumena prošle nedelje na koncertu. Zar nije najbolji?
Da,
jeste, rekao sam.
Poveo
sam je do kauča i zadignuo joj suknju oko bokova…
Ali,
to je stari dobri Bukovski koji zna da nema puta u raj.
Umetnost se sudara sa životom.
(Fotografija Endi Vorhol)
Нема коментара:
Постави коментар