RATKO DANGUBIĆ: STARICA

 

 

 

1.

Pročitao sam nekoliko predivnih pesama Brane Petrovića. Posebno neprijatan osećaj od pogleda kroz prozor neutrališem pijenjem kafe. Stigla je kišna jesen, hodam - ljudi hodaju ulicama, šoping centrima, trgovima, ima ih svuda: obezglavljenih, zabrinutih, veselih. A kuda sve ljudi hodaju, ne zna se, vlada nervoza, i doklolica  vlada. Ne znam šta me tera da pišem, vraćam se kući. Kod kuće je vreme svega: kolebanja, zurenja u TV, a mislim da je kod kuće najbolje. Mogu postupiti u vezi reči koje nadiru nelogično ili s oprezom. S vremena na vreme imam osećaj da sa pričom moram da prođem kroz detektor metala, i zazvoni,  pa pretres. Dobro, prve rečenice su važna stvar. Kolbem se da dobijeni DVD disk pogledam na kompjuteru, odlažem. Postoji strepnja, koja se  podgreva, da nekakva tajanstvena sila otkida sve razloge za pisanje, vedrinu. Jednom sam malodušan zbog svetske ekonomske krize, a onda iz čista mira. I poriv-kolebanje je uočljivo kod ideja koje nemaju srce, dušu.

2.

On otvara orman, ređe u njega, na police, rublje, veša košulje na drvene, metalne - vešalice, nerviraju ga zgužvane košulje, džemperi majice. Orman je, reklo bi se, barokni, pretekao, kako govore u varoši, iz vremena gospode: gomila stvari kod novinara stvara utisak da je on zaposlen. Pošto se smesti na klimavu stolicu, pali lampu: tačnije, ispod obažura, na visokom mesinganom štapu, sijalicu je koja štedi energiju. Ispruža noge ispod stola, proteže se, ustaje i zatvara jedno pa drugo krilo ormana. Ovo je zamisao kako da započne pozorišni komad, divno od mene. I odjednom i „scena“ na kojoj je novinar samotan, a prostor tugaljiv.

Tek tridesetak godina kasnije, prisećam se ovog početka drame koju nisam napisao, i kako sam pokušavao da nađem za pozorišni komad provokativnu scenu, a falio mi je i povod da krenem da pišem. Ispred svega, gle čuda, stavio sam neobičnost „ulaznice“ za  „monodramu“, „protokol“. Tada sam sedam-osam puta pokušao da ovo dovedem u red, i glumca uvedem na scenu, da raspoređuje stvari, lupa vratima ormana, ima ravnodušnost, sumnje. Sećam se svog priklještenog nerva, i da sam odustao od pisanja. Postojao je ovde i neobičan sadržaj komada, da se u njemu, novinaru, ispoveda starice; pravio je feljton za novine, i s njom treba da razgovara danima, a njena priča treba da obezbedi sok samom komadu.

To uputstvo kada se i kakao ulazi u pozorišnu salu, „njegov“ teatar, i teatar je ostao iza gospode, a novinar stoji nasmejan, govori da je vreme negde stalo: stolica u sali nema i svako mora da donese-unese sebi stolicu. Jedan razvodnik, privremeno glumac, se šali: „Kakav je teatar, takve su guzice i stolice!“ A ja sam mislio kako da obezbedim da se ovo sredi, da izbegnem nevolje onih kojima je ispod časti da unose stolicu. Prve reči na sceni trebale su da budu: „Starost podrazumeva odsustvo snage!“ Kod ljudi treba da postoji odbojnost prema stolicama, da ih ne bude malo-ni mnogo, ako treba frka-pravi se frka. Treba novinar da ima fobiju da neko ne krene, napusti salu sa stolicom pre kraja, da s njom mlatara.

Novinar je prijatan, vedar čovek, posvećen slušanju starice, sigurno ima ambicije da od ispovesti napravi roman, ili eto - nema nameru. Ponovo se, sasvim pristojno sećam zamisli za uzorno, neobično veče na sceni. Čeprkao sam po nekakvim hartijama, vezanim za Joneska i njegove prazne stolice. Zamisao je da razvodnik dok dolazi publika ponavlja: „Svi smo mi sami na ovome svetu, a na onom drugom samoća je jebena stvar!“ Smislio sam da je novinar do rata igrao u varoškom pozorištu i Hamleta. Izgleda vispren, a iz njega, kada starica govori, izlazila lepa životna snaga, s istinskim mirom slušaoca. Uglavnom treba da sluša  staricu, stavljajući se u ulogu svevidećeg i sveznajućeg, sa naglaskom na neprikosnovenu božju volju i da je sve kako starica recituje. Starica ponavlja reči iz nečije knjige: „Samo je Bog na nebu starosedilac!“ I dodaje o Bogu: „Nosi se otmeno i pogužvano.“ Ona se ne moli ni jednom bogu, na sceni liči pomalo na preobraćenika. Ta starica, veli  novinaru sagovornik, da mora jednom ozdraviti. Mnoge rečenice su poslovice, i  starica treba da umre na sceni, a novinar pred zavesom  kaže da, kada su staricu žene kupale, na njoj je bila majica pokojnog muža, nošena godinama. Verovala je da će majicu odneti mužu, i da će s njom stići do njega. Na majici je nešto pisalo, ne govori se šta, ostaje tajna, nema dalje reči. U komad se unosi mistika, prepravljao sam ga, i ćorak.

3.

Hteo sam da nastavim pisanje komada, a opet donesem odluku da odustajem, imam stvaralačku krizu, i pisanje se prebacuje u prazno. A sa staricom je razgovor trebalo da bude o porodičnom životu, o ljubavi, o deci koju je rodila, o nevoljama koje su ratovi donosili, a novinar pita staricu zar nije žalosno živeti da bi se umrlo, a starica odgovara: Nije žalosno! Pisanje je prepričavanje sna koji sanjamo budni, rekao sam ogledalu - beskonačno jesenje veče, kiša ne prestaje, javlja se sanjivost, uzrokovana bezvoljnošću, svačim. Ponekad prave događaje prihvatam i kao svršen čin, i da se kod njih više ništa ne može učiniti. I ne spavam, i nisam svestan šta radim. Treba mi čitanja i vremena da shvatim zašto sam nešto napisao, i onda je sve u redu. A kako je starici na nebu, starici je divno, a nebo je divna zemlja, i njena smrt treba da bude divna smrt, i nošenje stolica treba da bude divna zamisao u komadu, sve je u ovom mojoj zamisli divno, samo ja ne mislim da napišem ovaj pozorišni  komad.